Појединачне акције малих циљева

Начин на који се данас у Србији исказује социјални протест дубоко је укорењен у начин на који је култура социјалног бунта у Србији формирана у последње две деценије.

Грађанско окупљање у Србији током деведесетих било је усмерено против начина на који је држава функционисала. Покрет је окупљао људе који су имали заједнички циљ – борбу против тадашњег система и тоталитарности владајуће политике. Tом продемократском покрету није, међутим, била супротстављена само држава него и један од државе подржаван ривалски покрет, националистички. Тај покрет био је старији, води порекло од Газиместана, преко разних окупљања почетком прошле деценије, а прекретница у превласти два покрета била су окупљања 1996–1997, када је Милошевић позвао своје присталице да дођу у Београд. Тада се видело да он на покрет више не може да рачуна. Врло брзо показало се да не може да рачуна ни на своју олигархију.

У периоду после пада Милошевића, започела је изградња нове државе, ефикасније и отвореније. Истовремено је јачало и грађанско друштво. Идеално би било да је енергија грађанског протеста каналисана у изградњу нових институционалних механизама, и то је у принципу било могуће, јер је велики број учесника продемократског покрета уједно реализовао функције најважнијих институција (у управи, образовању, здравству...). Међутим, стварање нових, ефикасних и флексибилних институција било је угрожено приватним лукративним интересима нових владајућих друштвених група, а развој грађанског друштва у великој мери био је компромитован тиме што је средњу класу као носиоца променаиз деведесетих прогутао потрошачки менталитет и конзумеризам. Други део грађана, они које обично називају „губитницима транзиције”, потпуно је увучен у економске активности због потребе да преживи. Још један важан разлог због којег се енергија грађанског покрета после 2000. брзо расплинула је тај што су се његови припадници брзо разочарали чињеницом да је део политичке елите, конкретно Коштуница и његова странка, био спреман да жртвује основне вредности продемократског покрета који је стасавао још од 1991. године. Он је одмах после пада Милошевића почео да кокетира са старим полицијским и војним структурама тражећи било какво структурно упориште у ривалству са Демократском странком.

Ове околности допринеле су растунеповерења грађана и у државу и у политичке странке, а консолидација грађанског друштва отежана је опседнутошћу економским активностима. Ово у великој мери објашњавају данашњи протести и блокаде. И то је резултат начина на који смо се као грађанско друштво социјализовали. Деведесетих година блокиран је читав град, тако да овде постоји свест о томе да се блокадама постижу одређени циљеви. Када се окупи 200.000 људи град и не може да функционише, али у Београду и стотину људи одмах циља да заустави саобраћај. Друго, у контексту малог поверења у институције очито је да још многе друштвене групе верују да са „државом” може да се разговара једино опструкцијом и уценама.

Када неколико особа легне на пругу и заустави саобраћај, то је чин који може да има социјално оправдање. Ипак, он постаје проблематичан из једног другог угла. А то је да, осим што је реч о легитимном понашању једне групе људи имамо и чињеницу да се њиховом појединачном акцијом не могу постићи велики циљеви. Јер за постизање великих циљева неопходно је удруживање. За оне који су запослени то је синдикално удруживање. У овој држави синдикат је успео да се трансформише у нешто што је савремени синдикални покрет: учесник је у корпоративним преговорима, препознат је као фактор утицаја при доношењу одлука. Зато се поставља питање зашто радници који протестују нису могли уз помоћ синдиката да изнесу свој захтев и постигну циљ. Или требало би да преиспитамо како синдикати функционишу или онима који протестују преостаје да оснују неки други синдикат. Али морамо да кажемо да ако градимо одређене институције треба да их критикујемо ако нису функционалне, али и да их користимо да бисмо остварили постављене циљеве. Овде је важно питање: да ли у овој држави постоји могућност борбе за своја права кроз институције. У противном, сви ћемо излазити са неким захтевима на улице и имаћемо ненормалне притиске на државу и захтеве да она испуни обавезе разних предузећа.

Питање је, дакле, да ли на страни грађанског друштва постоје ови инструменти. Ако не постоје сасвим је легитимно да неко поступа на овакав начин. Али и наша обавеза је да градимо такве механизме и утичемо на изградњу институција ефикасних и јавних у раду да не би сваког дана неко други угрожавао нормално функционисање градова и привреде својим парцијалним протестима.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду