Pojedinačne akcije malih ciljeva

Način na koji se danas u Srbiji iskazuje socijalni protest duboko je ukorenjen u način na koji je kultura socijalnog bunta u Srbiji formirana u poslednje dve decenije.

Građansko okupljanje u Srbiji tokom devedesetih bilo je usmereno protiv načina na koji je država funkcionisala. Pokret je okupljao ljude koji su imali zajednički cilj – borbu protiv tadašnjeg sistema i totalitarnosti vladajuće politike. Tom prodemokratskom pokretu nije, međutim, bila suprotstavljena samo država nego i jedan od države podržavan rivalski pokret, nacionalistički. Taj pokret bio je stariji, vodi poreklo od Gazimestana, preko raznih okupljanja početkom prošle decenije, a prekretnica u prevlasti dva pokreta bila su okupljanja 1996–1997, kada je Milošević pozvao svoje pristalice da dođu u Beograd. Tada se videlo da on na pokret više ne može da računa. Vrlo brzo pokazalo se da ne može da računa ni na svoju oligarhiju.

U periodu posle pada Miloševića, započela je izgradnja nove države, efikasnije i otvorenije. Istovremeno je jačalo i građansko društvo. Idealno bi bilo da je energija građanskog protesta kanalisana u izgradnju novih institucionalnih mehanizama, i to je u principu bilo moguće, jer je veliki broj učesnika prodemokratskog pokreta ujedno realizovao funkcije najvažnijih institucija (u upravi, obrazovanju, zdravstvu...). Međutim, stvaranje novih, efikasnih i fleksibilnih institucija bilo je ugroženo privatnim lukrativnim interesima novih vladajućih društvenih grupa, a razvoj građanskog društva u velikoj meri bio je kompromitovan time što je srednju klasu kao nosioca promenaiz devedesetih progutao potrošački mentalitet i konzumerizam. Drugi deo građana, oni koje obično nazivaju „gubitnicima tranzicije”, potpuno je uvučen u ekonomske aktivnosti zbog potrebe da preživi. Još jedan važan razlog zbog kojeg se energija građanskog pokreta posle 2000. brzo rasplinula je taj što su se njegovi pripadnici brzo razočarali činjenicom da je deo političke elite, konkretno Koštunica i njegova stranka, bio spreman da žrtvuje osnovne vrednosti prodemokratskog pokreta koji je stasavao još od 1991. godine. On je odmah posle pada Miloševića počeo da koketira sa starim policijskim i vojnim strukturama tražeći bilo kakvo strukturno uporište u rivalstvu sa Demokratskom strankom.

Ove okolnosti doprinele su rastunepoverenja građana i u državu i u političke stranke, a konsolidacija građanskog društva otežana je opsednutošću ekonomskim aktivnostima. Ovo u velikoj meri objašnjavaju današnji protesti i blokade. I to je rezultat načina na koji smo se kao građansko društvo socijalizovali. Devedesetih godina blokiran je čitav grad, tako da ovde postoji svest o tome da se blokadama postižu određeni ciljevi. Kada se okupi 200.000 ljudi grad i ne može da funkcioniše, ali u Beogradu i stotinu ljudi odmah cilja da zaustavi saobraćaj. Drugo, u kontekstu malog poverenja u institucije očito je da još mnoge društvene grupe veruju da sa „državom” može da se razgovara jedino opstrukcijom i ucenama.

Kada nekoliko osoba legne na prugu i zaustavi saobraćaj, to je čin koji može da ima socijalno opravdanje. Ipak, on postaje problematičan iz jednog drugog ugla. A to je da, osim što je reč o legitimnom ponašanju jedne grupe ljudi imamo i činjenicu da se njihovom pojedinačnom akcijom ne mogu postići veliki ciljevi. Jer za postizanje velikih ciljeva neophodno je udruživanje. Za one koji su zaposleni to je sindikalno udruživanje. U ovoj državi sindikat je uspeo da se transformiše u nešto što je savremeni sindikalni pokret: učesnik je u korporativnim pregovorima, prepoznat je kao faktor uticaja pri donošenju odluka. Zato se postavlja pitanje zašto radnici koji protestuju nisu mogli uz pomoć sindikata da iznesu svoj zahtev i postignu cilj. Ili trebalo bi da preispitamo kako sindikati funkcionišu ili onima koji protestuju preostaje da osnuju neki drugi sindikat. Ali moramo da kažemo da ako gradimo određene institucije treba da ih kritikujemo ako nisu funkcionalne, ali i da ih koristimo da bismo ostvarili postavljene ciljeve. Ovde je važno pitanje: da li u ovoj državi postoji mogućnost borbe za svoja prava kroz institucije. U protivnom, svi ćemo izlaziti sa nekim zahtevima na ulice i imaćemo nenormalne pritiske na državu i zahteve da ona ispuni obaveze raznih preduzeća.

Pitanje je, dakle, da li na strani građanskog društva postoje ovi instrumenti. Ako ne postoje sasvim je legitimno da neko postupa na ovakav način. Ali i naša obaveza je da gradimo takve mehanizme i utičemo na izgradnju institucija efikasnih i javnih u radu da ne bi svakog dana neko drugi ugrožavao normalno funkcionisanje gradova i privrede svojim parcijalnim protestima.

Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu