Премијерна „Мандрагола”

У Мадленијануму је и досад било светских премијера, разних, већих и мањих, али ова вечерашња заиста је нешто посебно и незабележено у нашој оперској историји. О порученој опери је реч, или: од композитора Ивана Јевтића дело је поручила Мадлена Цептер, власница театра. А он је, према сопственом избору, написао „Мандраголу”, инспирисан истоименом ренесансном комедијом Никола Макијавелија. Ту прву домаћу оперску представу на овој земунској сцени режирао је Слободан Унковски.

Истакнутом македонском драмском редитељу ово је други излет у оперу. Први је био у Новом Саду, са  Маснеовом „Манон”. Пред премијеру нам каже: „Допада ми се све ово, музичку структуру тумачити на другачији начин. Занимљива ми је та нова боја и аспект. Ова ’Мандрагола’ савремена је у сваком погледу. А то значи да није лака ни за певање ни за реализацију. Али нека, оперска уметност мора да иде даље, не сме стати... Зато је и чувена ренесансна прича премештена у неко далеко, ово наше, време.”

Певачи нам, готово у „хору”, са задовољством причају како им је редитељ остављао позамашан слободан простор за личну креацију, што је Унковски прокоментарисао: „Када сам у Народном позоришту радио представу ’Фигарова женидба и развод’ приметио сам да је та нова генерација певача веома расположена за сценски покрет и то ме је јако обрадовало. Они су другачијег образовања, другачије температуре, спремни су за истраживачке авантуре... И сада је тако било, а тим начином много се добије на динамици. Певачи, иначе, нису никад негодовали у вези с мојим редитељским предлозима и захтевима. Ја тако радим и са другим сарадницима, премда су то, на крају, ипак моје представе. Ту позоришну технологију ја зовем ’стратегија медуза’. Да свако развија свој простор у границама једног задатог посла.”

Онај главни „посао” у Макијавелијевој комедији је: како ће Калимако, лик који бисмо могли сместити у некакав донжуановски заводнички круг, освојити смерну и верну Лукрецију (овде Изабелу, јер то име у опери боље „звучи”), жену знатно старијег Месера Ниче. А све уз помоћ напитка од мандраголе, биљке чудесне, која и „децу рађа”. И на крају свако нешто добија и – нешто изгуби. Баш као и у животу, који не зовемо комедијом. Чак и обманути муж добија дугоочекиваног наследника. И... сви су живи, све је ведро, све је красно, оптимистично и – „мандраголично”. Финале опере је и замишљено као својеврсна ода наталитету.

Тај напитак чаробни за оперску сцену припремао је један интернационални тим, барем у оном његовом не-певачком делу. Вечерас, и сутра на репризи, дириговаће Оливије Гранжан, добар познавалац Јевтићеве музике. После овог Француза, палицу ће преузети наша Весна Шоуц-Тричковић. Сценски покрет радио је Димитрис Сотириоу из Грчке, сценографију Мета Хочевар из Словеније, а „експлозију боја” обећала је публици позната костимографкиња Ангелина Атлагић. Стихове за оперу, по Макијавелију, урадила је Весна Миладиновић. Ликови и њихови тумачи су: Месер Нича – Миодраг Миша Јовановић (Ненад Јаковљевић), Изабела – Снежана Савичић-Секулић (Дубравка Арсић), Калимако – Предраг Милановић (Владимир Андрић), Сострата, мајка Изабелина – Тања Обреновић (Анета Илић), Сиро, слуга – Дарко Ђорђевић (Љубомир Поповић), Фра Тимотео – Горан Крнета (Ненад Јаковљевић), Лигурио, сусед – Горан Стргар (Саша Штулић). Првонаведени певачи представиће се на премијери, а већина других већ сутра.

Иван Јевтић, композитор великог опуса али коме је ово прво оперско дело, упитан о треми, оној у овом случају „почетничкој”, одговорио је: „Немам трему, дело је савршено!” Кратко и гласно. Ипак, последњу реч оставимо публици... и њеним аплаузима!