И Платон је био Балканац

Мухарем Баздуљ (1977, Травник), један од најбољих младих босанских приповедача, аутор књига „One like song”, „Друга књига”, „Травничко тројство”, „Концерт”, „ Транзит, комета и помрачење” и „Чаролија” (прва књига објављена на српском, 2008, у библиотеци „Алеф” Уметничког друштва „Градац” из Чачка), чест је гост Београда и других градова бивше Југославије. Ако не лично – када гостује на трибинама, сусретима писаца или долази зарад носталгије, онда пером – као колумниста бројних дневних новина и часописа у Србији, Хрватској, Македонији.

Овога пута био је учесник управо завршене конференције „После зида: двадесет година европеизације из угла бивше Југославије”, коју су организовали француска институција Notre Europe и Културни фронт из Београда. За „Политику” Мухарем Баздуљ, који живи и ради у Сарајеву, говори о балканској носталгији, о „чепркању” по прошлости, о европеизацији, о стереотипима...

У својим бројним текстовима, како књижевним, тако и новинарским, бавите се веома осетљивим и болним темама које су у вези са прошлошћу на овим нашим просторима. Да ли је реч о интимној жељи, промишљеној потреби за ангажованошћу, или нечем трећем?

Можда је најближе рећи да је реч о промишљеној потреби. Писање и нема смисла ако не улазимо у то, што би се рекло, из све снаге и ако се не прилази неким темама из све снаге. Темама које нас, заправо, бирају а не ми њих. Како то каже Данило Киш, то су теме које су опсесивне. Теме које су болне, морале би највише да тангирају сваког мислећег човека. Био би типичан ескапизам, нарочито у неким публицистичким, есејистичким текстовима и колумнама, бавити се неким темама које немају ту врсту тежине.

Препознатљиви сте по томе што се управо ратним темама бавите нестереотипно. Како то постижете?

Свако аутентично размишљање је нестереотипно. Стереотип је, у суштини, понављање туђег мишљења. Сваки искрен, ако хоћете, лични поглед је нестереотипан јер је мој, односно ваш. Тако приступам свим темама па онима које се тешко „варе”, поготово на овом нашем, балканском простору. Као што сваки човек има различиту ДНК, или отисак прста, тако сваки човек, ако мисли искрено, мисли нестереотипно.

Колико је могуће одвојити опште од личног у књижевности?

То је занимљиво питање. Едвард Саид у „Оријентализму”, мени веома драгој књизи која има милион слојева тумачења, има једну добру мисао и ја ћу је парафразирати. Наиме, постоји мишљење да о јеврејским темама може писати само Јеврејин а о хомосексуалцима само хомосексуалци. Саид тврди да је то погрешно и ја се са њим у томе потпуно слажем. Свако може и треба да пише о свему. Емпатија је, као психолошка категорија, кључ по којем је то могуће. Дакле, не мислим да је нужно да је „ја наратор” идентичан са „ја аутором”. Међутим, требало би додати да увек постоји талог аутобиографије, па и ако улазимо у туђе ципеле, улазимо из наших.

Да ли носталгија која провејава кроз Ваша дела, а која се код нас на Балкану често среће, може бити препрека на путу европеизације као суптилан вид задршке у том процесу?

Постоји једна генијална слика Ђорђа де Кирика, још генијалнијег наслова – „Носталгија за бесконачним”. Носталгија као појам и неодвојиви део људског искуства постоји, без обзира на историјски тренутак. У Америци је, недавно, изашла антологија која се зове „Зид у мојој глави” у којој се налазе текстови писаца из бивших социјалистичких земаља. И мој текст у тој антологији говори управо о томе да је пад Берлинског зида и рушење комунизма за целу Источну Европу означио корак напред, а да је једино за СФРЈ то означило корак назад. Пасош СФРЈ био је пасош са којим се могло путовати по целом свету без виза а, ево, у овом моменту, још је највећи део те земље везан визним режимом. На моју радост, Србија, Црна Гора и Македонија ће се тог терета за који дан ослободити, а на моју жалост Босна и Херцеговина и Албанија неће. И то ће ваљда доћи. Сви, значи, говоре о рушењу Берлинског зида али нико не говори на кога се он у ствари срушио. А он се срушио на нас. И наша носталгија је носталгија за тим временом пре него што је тај зид пао баш на нас. Једини начин на који ми, имајући све то у виду, можемо наћи место у Европи јесте да га нађемо заједно, да наступамо из наше аутентичне перспективе. Да не идемо у неку врсту аутоколонизације, ауторасизма, мислећи о себи као о нижој раси. Просто, да будемо ми ми, и да то што смо такви није аутоматски лоше. Не би требало да сматрамо да је сад Шекспир важнији од Црњанског. Наше културе не би требало да се одричемо.

Каква је будућност земаља Балкана у том процесу, ко је коме ту потребан?

И у личним и у љубавним односима свака веза, да би била права и успешна, тражи ту врсту дијалектичког односа. Не би једна страна требало да буде увек пасивна а друга активна. То би требало да буде процес прожимања у којој обе стране нешто добијају. То је она синергијска прича где један плус један нису два већ су 2002. И Европи је потребан Балкан као и Балкану Европа, мада је можда апсурдно говорити у тим терминима јер је Балкан не само део већ и колевка Европе. То сам и написао давно, у једној причи. То, о стереотипима о Балкану, о томе да овде живе дивљаци. Тада сам подсетио да је и Платон био Балканац, да је и Аристотел био Балканац, и да је антички корен западне цивилизације заправо цели Балкан.

Да ли је, на крају, уопште потребно омеђити европеизацију, рецимо терминолошки?

Европа је, у ширем смислу, мање друштво демократије а више друштво либерализма. Бит модерне, западне Европе, и тог друштва је либерализам, не демократија. Она као таква постоји од давнина и постојаће. Али, постоје права и вредности које појединац независно од друштвеног уређења може да баштини. Почев од верског убеђења, сексуалног, и слично, што чини сферу у коју власт не би смела да има уплив. У том смислу мислим да је Европа концепт који је мање у вези са географијом а више са стањем духа, ма колико излизано та фраза можда некима звучала.