Најтежа мисија Ричарда Холбрука

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 16.  децембра  –  Ниједно представљање Ричарда Холбрука – чак ни аудиторијуму који га веома добро познаје, као што је то синоћ било пред око 200 оних који су дошли да га слушају на трибини утицајног Савета за спољнополитичке односе – не може да прође без напомене да је „кључни архитекта Дејтонских споразума” и да је био „последњи који је био са Милошевићем пре него што је почео ваздушни рат НАТО-а против Србије”.

Ни Дејтон, ни Србија синоћ нису, међутим, били тема, већ оно што овај утицајни дипломата из блиског окружења председника Обаме (и државне секретарке Хилари Клинтон) ради сада – као специјални изасланик Беле куће за Авганистан и Пакистан.

Холбрук је синоћ, пред публиком занимљивог састава – од активних и бивших функционера Стејт департмента, познатих имена овдашњих медија, страних дописника, људи из моћних корпорација (Џенерал дајнамикс, Ранд, Делоит, Мицуи...), професора са познатих универзитета и представника овдашњих института, оставио утисак човека који је свестан како своје биографије тако и важности посла којег данас обавља – подсетио да је у цивилним питањима авганистанског рата он пандан генералу Петраусу, шефу Централне команде Пентагона која надгледа авганистански рат. „Генерал има више авиона него ја телефона”, напоменуо је, додавши да упркос томе „добро сарађују”.

Главно питање на које је одговарао на синоћној трибини било је – зашто је Америка већ зашла у девету годину ратовања у Авганистану? „Тамо смо ушли, из простог разлога, зато што смо оданде, 11. септембра 2001, нападнути”, образложио је Холбрук. „Они који су нас напали у међувремену су се повукли на исток, у Пакистан, па зато о ове две земље данас говоримо као о спојеним судовима: успех у једној производи исти резултат и у другој – и обрнуто.”

Од инаугурације председника Обаме о Авганистану је вођена најдетаљнија расправа коју памти у каријери, каже Холбрук. Тражен је најпрецизнији могући одговор на свако питање и сваку дилему, а исход је консензус да талибани не могу да се раздвоје од Ал Каиде, и то је објашњење зашто америчка војска није у Пакистану, где је „тврдо језгро” њених непријатеља. „Да су талибани само још једна екстремистичка група, то би био проблем, али не и оправдање да у Авганистану буде 100.000 америчких и око 40.000 савезничких војника. Раздвајање талибана од Ал Каиде није на хоризонту, лидери те две формације су чврсто повезани, и ако би талибани успели да нас натерају да се повучемо из Авганистана, тамо би одмах вратили Ал Каиду, која би онда имала много шири терен за своје операције. То би уједно била и највећа политичка и психолошка победа Осаме бин Ладена која би му омогућила да регрутује нове следбенике, што би драстично увећало претње америчкој безбедности.”

Уништавање Ал Каиде зато остаје примарни циљ, али не и убијање свих талибана, јер то „није ни могуће, нити пожељно”. Талибански покрет Холбрук дели на три групе: у првој су, најбројнијој, они који се боре за паре, јер прилику за неки други посао немају, при чему нису задојени џихадом. Друга група су формације које се боре локално, намирујући неке своје рачуне са локалним и централним властима. Најмање бројна је трећа група, „тврдо језгро” талибана – које је у Пакистану.

Могуће је зато „пружити руку” талибанској већини, али и у том погледу треба, по Холбруку, бити реалиста. Треба прво постићи напредак на главном авганистанском цивилном фронту: у борби против корупције.

Кад је при помену ове теме неизбежно прозван и авганистански председник Карзаи, Холбрук је и његову улогу у данашњем Авганистану настојао да стави у „реалистички контекст”. Тачно је да је други мандат добио на у најмању руку проблематичним изборима, али није се ни очекивало да изборни процес у земљи која је у рату већ 30 година „буде перфектан”. Америка у томе није била ни против Карзаија, ни за њега: прихвата једино чињеницу да је упућена да сарађује с њим – али не само с њим. Холбрук је синоћ напоменуо да у авганистанској влади има неколико способних и поштених министара који одлично обављају свој посао. „А ако наиђете на корупмираног министра, онда се тој чињеници прилагодите”, објаснио је још једну „реалистичну” ситуацију Холбрук.

Што се тиче Пакистана, Америка је схватила да је досадашњи приступ, овој другој најмногољуднијој муслиманској нацији, био једностран: њој је углавном пружана само војна помоћ, док је земља опхрвана и огромним цивилним проблемима који је дестабилизују. Највећи град, Карачи, који има 18 милиона становника, лети на пример има струју само по четири сата. Пакистан ће зато у идућих пет година примити 7,5 милијарди свестране америчке помоћи, да би се оснажио као главни амерички „пријатељ и савезник” у региону.

Све у свему, „ово је најтежи посао који сам икад радио”, нагласио је синоћ Холбрук.

Пришавши му после завршетка трибине, и представивши се као новинар из земље која је неизоставни део његове биографије, Холбрук ми је прво пружио руку – а онда одмахнуо руком. „Србија, више је се не сећам”, прокоментарисао је.