Najteža misija Ričarda Holbruka

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 16.  decembra  –  Nijedno predstavljanje Ričarda Holbruka – čak ni auditorijumu koji ga veoma dobro poznaje, kao što je to sinoć bilo pred oko 200 onih koji su došli da ga slušaju na tribini uticajnog Saveta za spoljnopolitičke odnose – ne može da prođe bez napomene da je „ključni arhitekta Dejtonskih sporazuma” i da je bio „poslednji koji je bio sa Miloševićem pre nego što je počeo vazdušni rat NATO-a protiv Srbije”.

Ni Dejton, ni Srbija sinoć nisu, međutim, bili tema, već ono što ovaj uticajni diplomata iz bliskog okruženja predsednika Obame (i državne sekretarke Hilari Klinton) radi sada – kao specijalni izaslanik Bele kuće za Avganistan i Pakistan.

Holbruk je sinoć, pred publikom zanimljivog sastava – od aktivnih i bivših funkcionera Stejt departmenta, poznatih imena ovdašnjih medija, stranih dopisnika, ljudi iz moćnih korporacija (Dženeral dajnamiks, Rand, Deloit, Micui...), profesora sa poznatih univerziteta i predstavnika ovdašnjih instituta, ostavio utisak čoveka koji je svestan kako svoje biografije tako i važnosti posla kojeg danas obavlja – podsetio da je u civilnim pitanjima avganistanskog rata on pandan generalu Petrausu, šefu Centralne komande Pentagona koja nadgleda avganistanski rat. „General ima više aviona nego ja telefona”, napomenuo je, dodavši da uprkos tome „dobro sarađuju”.

Glavno pitanje na koje je odgovarao na sinoćnoj tribini bilo je – zašto je Amerika već zašla u devetu godinu ratovanja u Avganistanu? „Tamo smo ušli, iz prostog razloga, zato što smo odande, 11. septembra 2001, napadnuti”, obrazložio je Holbruk. „Oni koji su nas napali u međuvremenu su se povukli na istok, u Pakistan, pa zato o ove dve zemlje danas govorimo kao o spojenim sudovima: uspeh u jednoj proizvodi isti rezultat i u drugoj – i obrnuto.”

Od inauguracije predsednika Obame o Avganistanu je vođena najdetaljnija rasprava koju pamti u karijeri, kaže Holbruk. Tražen je najprecizniji mogući odgovor na svako pitanje i svaku dilemu, a ishod je konsenzus da talibani ne mogu da se razdvoje od Al Kaide, i to je objašnjenje zašto američka vojska nije u Pakistanu, gde je „tvrdo jezgro” njenih neprijatelja. „Da su talibani samo još jedna ekstremistička grupa, to bi bio problem, ali ne i opravdanje da u Avganistanu bude 100.000 američkih i oko 40.000 savezničkih vojnika. Razdvajanje talibana od Al Kaide nije na horizontu, lideri te dve formacije su čvrsto povezani, i ako bi talibani uspeli da nas nateraju da se povučemo iz Avganistana, tamo bi odmah vratili Al Kaidu, koja bi onda imala mnogo širi teren za svoje operacije. To bi ujedno bila i najveća politička i psihološka pobeda Osame bin Ladena koja bi mu omogućila da regrutuje nove sledbenike, što bi drastično uvećalo pretnje američkoj bezbednosti.”

Uništavanje Al Kaide zato ostaje primarni cilj, ali ne i ubijanje svih talibana, jer to „nije ni moguće, niti poželjno”. Talibanski pokret Holbruk deli na tri grupe: u prvoj su, najbrojnijoj, oni koji se bore za pare, jer priliku za neki drugi posao nemaju, pri čemu nisu zadojeni džihadom. Druga grupa su formacije koje se bore lokalno, namirujući neke svoje račune sa lokalnim i centralnim vlastima. Najmanje brojna je treća grupa, „tvrdo jezgro” talibana – koje je u Pakistanu.

Moguće je zato „pružiti ruku” talibanskoj većini, ali i u tom pogledu treba, po Holbruku, biti realista. Treba prvo postići napredak na glavnom avganistanskom civilnom frontu: u borbi protiv korupcije.

Kad je pri pomenu ove teme neizbežno prozvan i avganistanski predsednik Karzai, Holbruk je i njegovu ulogu u današnjem Avganistanu nastojao da stavi u „realistički kontekst”. Tačno je da je drugi mandat dobio na u najmanju ruku problematičnim izborima, ali nije se ni očekivalo da izborni proces u zemlji koja je u ratu već 30 godina „bude perfektan”. Amerika u tome nije bila ni protiv Karzaija, ni za njega: prihvata jedino činjenicu da je upućena da sarađuje s njim – ali ne samo s njim. Holbruk je sinoć napomenuo da u avganistanskoj vladi ima nekoliko sposobnih i poštenih ministara koji odlično obavljaju svoj posao. „A ako naiđete na korupmiranog ministra, onda se toj činjenici prilagodite”, objasnio je još jednu „realističnu” situaciju Holbruk.

Što se tiče Pakistana, Amerika je shvatila da je dosadašnji pristup, ovoj drugoj najmnogoljudnijoj muslimanskoj naciji, bio jednostran: njoj je uglavnom pružana samo vojna pomoć, dok je zemlja ophrvana i ogromnim civilnim problemima koji je destabilizuju. Najveći grad, Karači, koji ima 18 miliona stanovnika, leti na primer ima struju samo po četiri sata. Pakistan će zato u idućih pet godina primiti 7,5 milijardi svestrane američke pomoći, da bi se osnažio kao glavni američki „prijatelj i saveznik” u regionu.

Sve u svemu, „ovo je najteži posao koji sam ikad radio”, naglasio je sinoć Holbruk.

Prišavši mu posle završetka tribine, i predstavivši se kao novinar iz zemlje koja je neizostavni deo njegove biografije, Holbruk mi je prvo pružio ruku – a onda odmahnuo rukom. „Srbija, više je se ne sećam”, prokomentarisao je.