Родос на Звездари

Чувена старогрчка крилатица „Овде је Родос, овде скочи” омиљена је у „Михајлу Пупину”. Институт данас има око 440 запослених, од којих је око 250 са универзитетском дипломом (20 доктора наука и близу 40 магистара). На последипломским студијама су сви универзитетски образовани сарадници млађи од 35 година, то је обавеза, а послодавац намирује трошкове школовања.

Није ни чудо што је водећи у овом делу Европе у управљању енергетским постројењима, надгледању саобраћаја, осмишљавању и коришћењу интернет-технологија. Први човек др Владан Батановић не крије задовољство што ова угледна истраживачка установа на Звездари учествује у 14 пројеката Европске уније.

Како се Институт „Михајло Пупин” нашао у ЕУ пре него што јој је наша земља приступила?

Ми видимо приближавање и приступање ЕУ као пут за обезбеђење бољег живота, а не као циљ који осигурава бољи живот. Зато улажемо доста напора и времена да усвојимо начин рада какав је у ЕУ, да се се што више интегришемо у европску научноистраживачку заједницу кроз тзв. европске истраживачке пројекте. У институту се остварује 14 таквих пројеката, у које су укључени сви млађи сарадници, а предводе их искуснији научници и истраживачи. Нема ниједног са универзитетском дипломом који није укључен у неки домаћи или инострани научноистраживачки програм.

Зашто је међународна научнотехнолошка сарадња „бити или не бити” за наше научне установе?

Данашњи свет је глобалан, нарочито када су у питању истраживања и развој. Нова научна сазнања, нове технологије или нови производи више нису национално омеђени. Ако желимо да будемо део међународне научне заједнице, од које много очекујемо али и којој дугујемо наш допринос развоју науке и технологије, морамо јoj припадати. Затворени у границе Србије можемо само да причамо да се бавимо научноистраживачким радом, али ће нам недостајати резултати који би требало да поспеше привредни развој земље. А онда се питамо: чему улагања у науку?

У којим подручјима сте кадри да се носите са страним истраживачима?

„Михајло Пупин”се не бави фундаменталним истраживањима већ развојем и применом нових информационо-комуникационих технологија, пре свега у управљању сложеним процесима (у водопривреди, електропривреди, саобраћају, очувању животне средине) и сложеним системима (у телекомуникацијама, рачунарству и процесном управљању). У томе смо међународно конкурентни, и то свакодневно доказујемо. Институт је, неспорно, регионални лидер у управљању електропривредним објектима, надгледању и праћењу саобраћаја, развоју и примени интернет-технологија. Нама су и у овом делу Европе и у свету конкуренти, али неретко и партнери, велике мултинационалне компаније као што су „Сименс”, АББ, „Ватех”, „Капш” и „Рејтион”.

Где је све код нас и у свету уграђено знање и искуство „пупиноваца”?

То је веома дугачак списак. Без претеривања може се рећи: у малтене сваком месту у Србији. Кад год у свом стану упалите сијалицу или укључите неки уређај или, бар, у пола земље отворите славину за воду, или прођете аутопутем, или одете да платите пореске обавезе, ви сте у директном контакту с неким од сложених система које је развио, произвео, инсталирао и одржава Институт „Михајло Пупин”. Присутни смо на свим континентима, од скандинавских земаља до афричког полутара, од Русије и Кине до Бразила, од морских дубина до авионских висина.

Каквом се картом „сиве масе” можете похвалити?

У информационо-комуникационим технологијама за Србију је најбитније заустављање тзв. одлива мозгова. Млади, али искусни научници и истраживачи, више не одлазе из Института „Михајло Пупин”. Напротив, имамо већу понуду него што су наше потребе. И поред тога, стално је отворен конкурс за младе, талентоване и вредне сараднике. Више није редак случај да се у институту запошљавају млади стручњаци чији је просек оцена на студијама преко 9,5. И то је тако већ четири–пет година. Пре тога било је потпуно другачије.

Основали смо научнотехнолошки парк у којем је 35 фирми, два факултета и један институт. Око института окупљено је око 1.000 запослених, од којих је близу 600 са универзитетском дипломом. Осим факултета све остале фирме су на тржишту, не добијају новац из буџета. Овакав скуп стручњака, с великим искуством и одличним резултатима у истраживању, развоју или пословању не постоји ни на једном другом месту у југоисточној Европи.

Да ли се млади враћају? Чему могу да се надају?

Да, враћају се, али не брзином којом су одлазили. Биће потребно много напора сличних институција, а и целе државе да се повратак у Србију учини привлачним. Нису у питању само паре, већ друштвена клима – од безбедности, преко корупције и криминала, здравствене заштите, квалитета школа до односа администрације и судства. Институт може да обезбеди атрактивне програме истраживања и развоја и пристојне плате, све остало је у надлежности оних који управљају државом.

Зашто се толико мало улаже у науку, технологију и високо образовање? Сматрате ли да се хитно морају повећати издвајања?

Једна од девиза у „Михајлу Пупину” је чувена старогрчка изрека: „Овде је Родос, овде скочи”. Ако чекате да вам неко обезбеди услове који постоје у САД, ако чекате „бели шенген”, ако ишчекујете учлањење у ЕУ, велика улагања и слично, па да онда имате резултате, са сигурношћу тврдим да – кад све то буде – резултата опет неће бити. Родос је увек овде, и то сада.

С постојећим скромним буџетским улагањима, наука треба да покаже политичарима, грађанима, целом друштву да даје приметан допринос бољитку свих нас. Мора својим резултатима да избори већи удео у расподели „буџетског колача”. А они који планирају буџет, морају да одреде приоритете у свему, па и у науци. Мора се знати за шта имамо новац, а шта треба да чека боља времена. Мора се улагати у оне научне области које су на линији научнотехнолошког развоја ЕУ. Ни она нема пара да покрије све научне области.

Да је то могуће и да даје добре резултате, показују примери „Михајла Пупина”, Института за кукуруз, Института за ратарство, Института „Јарослав Черни”, Института за физику. И наравно, фокусирање је последица осмишљеног плана одрживог привредног развоја земље, а не жеља било које популације, чак и научноистраживачке. Морам рећи да је први храбар потез повукло Министарство за науку и технолошки развој. Желим да верујем да ће у тим напорима истрајати.

Шта ће се тиме постићи? Ко има користи од тога?

Ако хоће да обезбеди одрживи привредни раст, Србија се мора суочити с чињеницом да није ни многољудна, ни са обиљем минералних сировина. Све што има јесте мала, али реална шанса да у неким тржишним нишама може да понуди високотехнолошке производе конкурентне на светском тржишту. И да у томе стално одржава технолошку иновативност. На овом задатку значајно место имају научноистраживачки рад и високо образовање. Те нише су, пре свега, биотехнологија, инфрормационо-комуникационе технологије, енергетика, очување животне средине.

Може ли се, уопште, живети од научних и технолошких достигнућа?

Потврдан одговор је недвосмислен. У супротном, још бисмо били у каменом добу. Може ли се живети од науке у Србији? Одговор је сложенији, зависи у којој сте научној области, какви су резултати научноистраживачког рада, постоји ли тржиште за то код нас, има ли га уопште у свету итд. Ако своје резултате научног рада не можете да валоризујете кроз привредне делатности, ако не можете да прикажете кроз референтне научне публикације, ако вас нико не зове да нешто урадите овде и у свету онда се поставља питање сврхе таквог истраживања, такве научне институције.

Сами себи сте поставили питање: Чему служи наука у Србији? Имате ли одговор?

Постоји огроман број научних радова о циљу и сврси научноистраживачког рада у свету, па и код нас. Организују се бројни скупови. Посматрам то годинама и све се своди на ламент како нема довољно државног улагања у науку. И држава то признаје правдајући се општом економским приликама. И све би било идилично, кад би било… Овакав став довео је до тога да јавност почне да посматра науку као трошак, а не као извор прихода.

По мом мишљењу истраживачко-развојни рад требало би, превасходно, да буде усмерен ка побољшању привређивања у Србији, онако како се то ради у „Михајлу Пупину”. Зато наука, она примењена, као производ мора да има нешто ново, тржишно атрактивно и комерцијално конкурентно. То је производ, услуга, технологија, знање, идеја. Тренутно је српска наука једини озбиљан генератор савремених технолошких производа за домаћу привреду. Кроз остваривање те мисије требало би оцењивати успешност домаће наукe.