У храму пудријере

Пре више од две деценије једна мала округла пудријера марке „Coty” са златастонаранџастим цветовима памука рађена у артдеко стилу купљена је у руској старинарници у Буенос Ајресу и као поклон доспела у руке сликарке Марије Драгојловић. Пудријеру је купила и Марији поклонила историчарка уметности Ирина Суботић, а сликарка је овај омиљени женски предмет пренела на платно – најпре као цртеж, а потом и као уљану слику изложену ових дана међу десетак најновијих радова на изложби Rouge Noir у Уметничкој галерији „Надежда Петровић” у Чачку.

Садржај изложбе чини „мали женски реквизитаријум” сачињен од пудријера, ружева, суптилних предмета једноставних форми који сведоче o личним и породичним сећањима, историјском времену и контексту места.

„То су предмети који ме окружују, које волим, које добро познајем. Њихови једноставни облици и занимљиви материјали у мени првенствено буде естетски доживљај.

Поступком увећања, предмет често губи своју препознатљивост, измештен је из своје функције и реалности тако да, на пример, пудријера постаје архитектонски облик, грађевина или храм, огледала су празни осветљени простори, а ружеви и бочице стубови. Ја не сликам предмет, већ идеју о том предмету која у себи сажима строгу, дисциплиновану јапанску естетику и минимализам, и светлост којом зрачи византијско сликарство, о чему сам много размишљала, радећи десет година на рестаурацији сопоћанских фресака. Колико год изгледало неспојиво, у јапанској и византијској уметности се могу препознати врло блиска решења у обликовању простора, који је често плошан и недефинисан, као и у сугерирању волумена, који се само наслућује”, каже Марија Драгојловић.

Предмети који углавном стају у шаку руке увеличани су до монументалности. Велики формати потреба су уметнице да, као што каже, успостави хијерархију по важности.

(/slika2)„То је као у фреско сликарству где се све што је вишег реда и значења увећава, без обзира на просторни поредак и логику перспективе.”

Док слика мале предмете они су ту, поред платна. Процес добијања задате боје понекад траје данима, као што је специфичност боје caput mortum уз бакарну бронзу коју су захтевали ружеви марке Шисеидо.

„Сликам врло прецизно оно што видим, ништа не измишљам или додајем, евентуално нешто изоставим. За себе често кажем да сам буквалиста. Наравно, технологија ме понекад превазилази и намеће низ неочекиваних момената”, каже уметница.

Марија Драгојловић је добитница награде на Меморијалу „Надежда Петровић” (1984), а на Факултету ликовних уметности у Београду предаје цртеж од 1998. године.

Као уметница окренута искључиво традиционалном медију уља на платну, не искључује важност и вредност оних радова који су остварени у другим, такозваним „новим медијима”. На завршним јунским изложбама у класама Факултета ликовних уметности, често се чује – „идите у Маријину класу, разликује се од осталих”.

„Студентима говорим да гледају врло пажљиво, да имају осећај простора, да добро гледају боје које су им понуђене..

Све се убрзало, ми радимо са студентима која су одрасли поред компјутера и они за два сата ураде нешто за шта је нама било потребно дупло више”, каже Марија Драгојловић.

------------------------------------------------------------

Проклетство малог народа

Последњих неколико деценија, историчари уметности, као комесари великих светских изложби, постали су важни колико и сами уметници, ако не и важнији. Неки су постали праве звезде. Они уз помоћ уметника реализују своје концепте настале по диктату „духа времена” и стања данашње „цивилизације”.

Није важно који је медиј у питању, све је употребљиво – од уља на платну до високих технологија; важни су искази, коментари, поруке, идеологије... Наравно да смо и ми, као мала земља која практично не постоји на уметничкој мапи света, дали допринос светском мејнстриму. Наше изложбе конципиране у том духу могле би да стоје равноправно са било којима у свету, на Венецијанском бијеналу, или било где. Ми се јако трудимо да не будемо провинција, али то је као неко проклетство (као што рече Киш „проклетство малог народа и малог језика”), и чини ми се да управо од те силне жеље да будемо свет, остајемо тамо где јесмо. Једини наш светски уметник је Марина Абрамовић, која је давно отишла, сама. Ми немамо културну политику, ми смо „престоница” без музеја и релевантних галерија, без часописа, ликовне критике, без правог тржишта уметности...Ситуација је веома сложена, неразрешива у догледно време. Ми смо запуштено друштво.