U hramu pudrijere

Pre više od dve decenije jedna mala okrugla pudrijera marke „Coty” sa zlatastonarandžastim cvetovima pamuka rađena u artdeko stilu kupljena je u ruskoj starinarnici u Buenos Ajresu i kao poklon dospela u ruke slikarke Marije Dragojlović. Pudrijeru je kupila i Mariji poklonila istoričarka umetnosti Irina Subotić, a slikarka je ovaj omiljeni ženski predmet prenela na platno – najpre kao crtež, a potom i kao uljanu sliku izloženu ovih dana među desetak najnovijih radova na izložbi Rouge Noir u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović” u Čačku.

Sadržaj izložbe čini „mali ženski rekvizitarijum” sačinjen od pudrijera, ruževa, suptilnih predmeta jednostavnih formi koji svedoče o ličnim i porodičnim sećanjima, istorijskom vremenu i kontekstu mesta.

„To su predmeti koji me okružuju, koje volim, koje dobro poznajem. Njihovi jednostavni oblici i zanimljivi materijali u meni prvenstveno bude estetski doživljaj.

Postupkom uvećanja, predmet često gubi svoju prepoznatljivost, izmešten je iz svoje funkcije i realnosti tako da, na primer, pudrijera postaje arhitektonski oblik, građevina ili hram, ogledala su prazni osvetljeni prostori, a ruževi i bočice stubovi. Ja ne slikam predmet, već ideju o tom predmetu koja u sebi sažima strogu, disciplinovanu japansku estetiku i minimalizam, i svetlost kojom zrači vizantijsko slikarstvo, o čemu sam mnogo razmišljala, radeći deset godina na restauraciji sopoćanskih fresaka. Koliko god izgledalo nespojivo, u japanskoj i vizantijskoj umetnosti se mogu prepoznati vrlo bliska rešenja u oblikovanju prostora, koji je često plošan i nedefinisan, kao i u sugeriranju volumena, koji se samo naslućuje”, kaže Marija Dragojlović.

Predmeti koji uglavnom staju u šaku ruke uveličani su do monumentalnosti. Veliki formati potreba su umetnice da, kao što kaže, uspostavi hijerarhiju po važnosti.

(/slika2)„To je kao u fresko slikarstvu gde se sve što je višeg reda i značenja uvećava, bez obzira na prostorni poredak i logiku perspektive.”

Dok slika male predmete oni su tu, pored platna. Proces dobijanja zadate boje ponekad traje danima, kao što je specifičnost boje caput mortum uz bakarnu bronzu koju su zahtevali ruževi marke Šiseido.

„Slikam vrlo precizno ono što vidim, ništa ne izmišljam ili dodajem, eventualno nešto izostavim. Za sebe često kažem da sam bukvalista. Naravno, tehnologija me ponekad prevazilazi i nameće niz neočekivanih momenata”, kaže umetnica.

Marija Dragojlović je dobitnica nagrade na Memorijalu „Nadežda Petrović” (1984), a na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu predaje crtež od 1998. godine.

Kao umetnica okrenuta isključivo tradicionalnom mediju ulja na platnu, ne isključuje važnost i vrednost onih radova koji su ostvareni u drugim, takozvanim „novim medijima”. Na završnim junskim izložbama u klasama Fakulteta likovnih umetnosti, često se čuje – „idite u Marijinu klasu, razlikuje se od ostalih”.

„Studentima govorim da gledaju vrlo pažljivo, da imaju osećaj prostora, da dobro gledaju boje koje su im ponuđene..

Sve se ubrzalo, mi radimo sa studentima koja su odrasli pored kompjutera i oni za dva sata urade nešto za šta je nama bilo potrebno duplo više”, kaže Marija Dragojlović.

------------------------------------------------------------

Prokletstvo malog naroda

Poslednjih nekoliko decenija, istoričari umetnosti, kao komesari velikih svetskih izložbi, postali su važni koliko i sami umetnici, ako ne i važniji. Neki su postali prave zvezde. Oni uz pomoć umetnika realizuju svoje koncepte nastale po diktatu „duha vremena” i stanja današnje „civilizacije”.

Nije važno koji je medij u pitanju, sve je upotrebljivo – od ulja na platnu do visokih tehnologija; važni su iskazi, komentari, poruke, ideologije... Naravno da smo i mi, kao mala zemlja koja praktično ne postoji na umetničkoj mapi sveta, dali doprinos svetskom mejnstrimu. Naše izložbe koncipirane u tom duhu mogle bi da stoje ravnopravno sa bilo kojima u svetu, na Venecijanskom bijenalu, ili bilo gde. Mi se jako trudimo da ne budemo provincija, ali to je kao neko prokletstvo (kao što reče Kiš „prokletstvo malog naroda i malog jezika”), i čini mi se da upravo od te silne želje da budemo svet, ostajemo tamo gde jesmo. Jedini naš svetski umetnik je Marina Abramović, koja je davno otišla, sama. Mi nemamo kulturnu politiku, mi smo „prestonica” bez muzeja i relevantnih galerija, bez časopisa, likovne kritike, bez pravog tržišta umetnosti...Situacija je veoma složena, nerazrešiva u dogledno vreme. Mi smo zapušteno društvo.