Бубњари и звиждаљке у Загребу

На Венецијанском бијеналу 2003. сарајевски уметник Јусуф Хаџифеизовић је у свом видео-раду тематизовао однос Срба и Бошњака и последице српске хегемоније кроз серију вицева. Један виц скраћено и препевано гласи:  

Србин: Ко сте ви, бре, нико и ништа. Без нас не можете ништа да постигнете. Бошњак одговара: Није баш тако, ето први смо у Европи у кошарци за инвалиде: Србин: Ето, па и за то смо ми заслужни.

Ова црнохуморна сторија без које босанскохерцеговачка култура не може постојати указује на нека веома озбиљна питања у односима бивших чланова југословенске заједнице. Некако испада да сви који су се из ње издвојили имају потребе да свој идентитет и различитост граде на отклону од праксе, политика и форми које постоје у Србији, па ће тако, као у вицу, Србија бити заслужна за све добро што се у окружењу деси управо стога што је мотивисала друге да се од ње разликују – квалитетом или паметним стратегијама.

Иако су за сва постјугословенска друштва заједничке политичке афере, транзицијске преваре и манипулације, изван тога свако од ових друштава покушава да пронађе неке виталне стратегије преко којих ће пред очима света остварити идентитет савременог друштва. Србијанско друштво се, гледајући ретроспективно и кроз ефекте спреге културе и политике, легитимисало преко Егзита и Гуче, што су два пола истог забављачког концепта, преко једног филмског аутора и преко инвестирања у позоришта која су грађена, реконструисана и богато програмски награђивана. Но, ниједна од ових легитимација не представља огледало стратешког размишљања и праву копчу са епохом у коју смо већ загазили. Иако савремена уметност представља веома виталан ресурс, сплетом разних околности српске институције уметности већ дуго су затворене (требало је прво градити нове па онда реконструисати старе).

Са друге стране, Хрвати су – а не само да би се разликовали од Срба, мада то никако не треба искључити – уложили огромне напоре да свој идентитет граде управо преко савремене уметности. И не само Хрвати: Република Српска је конституисала Музеј савремене уметности РС који је показао озбиљне намере да буде конкурентан у региону. А Хрвати су изградили потпуно нов Музеј сувремене умјетности и он је отворен 11. децембра ове године.

(/slika2)„Музеј је готов”, гласио је наслов специјалног издања „Вечерњег листа” који је изашао у току отварања музеја. И наслов тог текста и уводна церемонија отварања, оркестар бубњара са повременим оркестралним звиждаљкама веома је подсећао на метод који су београдски студенти и грађани  користили у демонстрацијама. И без обзира на то што овакав церемонијални интро није имао директни политички повод, или га бар нисмо препознали, ипак је значио одређени хумор, иронију, отпор и победу једне стратегије која ће дуго година показивати крајње корисне ефекте за друштво у целини.

Овим потезом хрватска политика и културна политика озбиљно су се дистанцирали од комунистичке праксе усељавања у већ готове, давно изграђене просторе. Изградили су нову кућу уметности и таквим стратешким потезом осигурали: културну супремацију у региону, па и политичке бенефите који из тога произлазе. Загреб добија шансу да буде културни центар региона, што је у веома блиској вези са туризмом. Потпуно нови музеј, изграђен на 17.000 квадратних метара, представља моћну музеолошку индустрију која ће уз постојеће институције бити у могућности да конституише систем уметности као и да успостави доминантне линкове са сличним европским центрима.

Сама поставка, чији су аутори Нада Берош и Тихомир Миловац, може се тумачити као снажна потреба да се кроз нову институцију изврши редефинисање позиција одређених уметничких пракси али, и реидентификовање значаја одређених токова уметности. Тако, иако је то био изузетно храбар потез, ову поставку карактерише тек дискретно присуство локалног модернизма, док је акценат стављен на оне линије које се базирају на авангардама, Горгони, новим тенденцијама, концептуалној и постконцептуалној уметности. Досадашња музеолошка хегемонија класичних медија (сликарство, скулптура) озбиљно је дебалансирана новим медијима, инсталацијом, видеом, фотографијом и текстом. Око 600 врхунских радова из Хрватске, региона, али и из целог света говоре о озбиљном концепту међународног музеја. У том смислу никакво изненађење није било то да смо могли видети радове чак пет уметника који су своју каријеру почели у Србији: Марине Абрамовић, Гергељ Уркома, Радомира Дамњановића Дамњана, Раше Тодосијевића и Олге Јеврић. Поставка креће од групе Горгона (Ваништа, Книфер…), развија се у једном спиралном систему, но не у смислу Гугенхајма, а завршава се примерима радова који подразумевају нове технологије. Значајно је и видљиво присуство иностраних уметника од којих су неки давно излагали у Галерији сувремене умјетности (Јозеф Бојс), а неки су, попут Јана Фабреа и Ханса Хакеа, своје радове донирали новом музеју. Посебно место је дато члановима „Групе шесторице” (Демур, Јерман, Мартек, Младен и Свен Стилиновић, Вучемиловић), мада је симптоматично да су свуда представљени појединачно а не као група. За млађе посетиоце одељак кинетичке и оптичке уметности може представљати „карику која недостаје” у разумевању токова уметности и стварности.

Неко ко је пратио сцену током последњих четрдесетак година јасно ће приметити да је уметност која је настајала по студентским културним центрима, poodrumima и алтернативним просторима добила пуни легитимитет и промовисана у најбољем светлу. Тај неко ће такође приметити да је овом поставком потврђен уреднички дискурс кустоса обе галерије СКЦ-а из Београда (што никада није учињено у београдским сталним поставкама) јер програм који се одвијао у ове две галерије сада се јасно може пратити и у сталној поставци музеја, од концептуализма и постконцептуализма до контроверзи осамдесетих где је „типовање” кустоса Срећне галерије на фотографију, ерос и политику очигледно тачнија карактеристика осамдесетих него типовање на нову слику, скулптуру и формализам коју су практиковали други кустоси у Београду.

Али, поновимо још једном, главна и фундаментална особина Новогмузеја јесте способност, воља и жеља да своју поставку гради на међународном садржају,и то не нужно само на регионалном (међународни концепт музеја као последица распада Југославије на шест нових држава) већ и на светским уметничким именима и програмима.