Од гвозденог до футуристичког доба

Познати писац историјских романа Добрило Ненадић је у новом роману Гвоздено доба („Дерета“) тематизовао догађаје из далеке и несазнате праисторијске прошлости. И тo је он, ваља рећи, међу савременим романсијерима први учинио.

Развијајући причу о заснивању идентитета јунака Граза у племену Гренџи, овај се писац определио за помало ризичну стваралачку стратегију. Читалац, наиме, неће лако успети да разлучи шта је у овом наглашено реалистично писаном роману његово магистрално идејно и тематско усмерење. Да ли археолошко-фикционална реконструкција стварности једног времена, или само разматрање есхатолошких питања. Ипак се чини да је авантура и драма развоја човека и човечанства у времену његово основно садржинско и наративно усмерење.

Игре без граница

Због тога је између његових корица разложно исписана и одређена апологија човекових творачких моћи, као и његових ванредних способности претрајавања. Из тог разлога прича у роману садржи различите функционално активиране елементе симболичког, параболичног и алегоријског приповедања. А све је то усмерено ка извођењу јасног наука по коме се, упркос свим изазовима, људска природа и емотивна географија нису битно измениле. Да из нас, и данас, у понечем проговара зачуђени и неповерљиви пећински прапредак трепетног срца.

Ово је наративно прецизно грађена, помало успорена, сликовита, занимљива и поучна прича. Писана као вежба једног доказаног пера. Не много више од тога. Ваљало би да је младеж прихвати и усвоји.

И Милован Данојлић је посвећен фикционалном разматрању ствари прошлости. И то, како смо и навикнути, сопствене. Његова Прича о приповедачу („Матица српска“) у знатној је мери сижејни наставак његових, са добрих разлога и хваљених и куђених, хроника о детињству. Посебно претходне сродне књиге Учење језика.

(/slika2)Помно се усредсређујући на различите појединости; карактеристичне детаље из живота препознатљивог младог јунака у шумадијском селу и његовим настојањима да оде у свет, овај је писац на тој садржинској основи узорним стилом поступно и ненаметљиво ефектно изградио, заиста, добру, ваљану приповест. И то тако да у њој од прворазредног значаја не буде само авантура одрастања и духовног сазревања јунака већ да, будући именована као „Оглед из аутофикције“, ова књига буде тако изведена да у њој осветљавање унутарњег стања јунака буде напоредо разматрано са оним питањима која се тичу саме природе, садржаја, судбине уметности писања. Писања ове књиге. Мотивисано, при том, спојивши перспективу из које се оглашава наративна инстанца са бројним аутобиографским елементима. То је ову мултижанровску књигу додатно учинило прокрвљеним, динамичним и уверљивим сведочанством о животу, историји, политици и уметности писања.

Укратко – Данојлић је посвећен, истрајан и разложан, мада често суморан, мрзовољан и критизерски прек, али свакако наш понајбољи поетски антрополог.

Писана концизно и сасређено, без много дигресивних излета и резонерског уопштавања, значењски бременито, а изражајно  складно, те есејистички прецизно, сликовито и поетски прозрачно, ова Данојлићева веома вешто и тврдо грађена књига иде у ред његових најизразитијих прозних остварења. А по томе се она у нашој овогодишњој прозној продукцији, примерно, и издваја.

Међу старијим нашим писцима Мирослав Савићевић је један од оних чија књижевност није довољно, ни довољно добро прочитана, протумачена и оцењена. А ради се о писцу коме се не отимају ни релевантне (осетљиве) теме, нити респективни стваралачки и вредносни учинци. Доказ томе је дводелни роман Игре без граница (Удружење „Исидора Секулић“).

Будући да је први његов део објављен још 1989. године, он сада са додатком другог дела под називом „Зјап“ образује чвршћу романескну целина. А у њој су у тематску основу уведени догађаји који представљају стварност недавног времена. Поготово догађаји и ликови везани за рад на нашој најстаријој телевизији. А то је, признаћемо, онда била изразита тематска новина.

Друга Србија

(/slika3)Мада помало наративно круто писана, ова Савићевићева књига одмерено ангажовано разлистава и из искошене перспективе разматра бројне псеудовредности које су, као наплавина времена и идеологије, закрилиле аутентично вредне чињенице националне историје, културе и савремености. Укратко, карактер и менталитет читавог поколења, као и његова трагична историјска позадина, у овом су роману наративно осветљавани са знатним упливом интелектуално-критичке самосвести. Као и скепсе према далекосежним позитивним исходима. Апокалиптичке слутње из првог дела овог романа стекле су, у другом, своју ништитељску потврду. Тако се затворио круг модерне историје Срба. Овај је роман таквом њеном разматрању и интерпретацији вредна, те у извесној мери и репрезентативна, фикционална потврда.

Разматрање карактера и менталитета једног поколења  на подлози разорних догађаја историје, уграђени су у идејну, садржинску и тематску основу краћег романа Милана Ђорђевића Рушевина (Матична библиотека „Светозар Марковић“, Зајечар).

У њему русоовски усамљени шетач, обилазећи београдску варош, посматра и, активирајући сећање и знање, самоуверено коментарише лик савремености и учинак националне историје.

Идеолошка подлога се које је јунак наратор одабрао да самосвесно, јетко иронично, сатирично, па и малициозно, описно коментарише виђено, сазнато и запамћено, у овом је роману постојано везана за у Великом рату и револуцији поражену грађанску Србију. Тако да је извесно како, користећи романескну форму, кроз текстове уклопљене у ову књигу ангажовано и преекспонирано, резонерски и дидактички, проговара интелектуални заступник тзв. друге Србије.

Због тога он, разобличавајући одређене идеолошке стереотипе, хотимично и сам у њих запада. Настојећи да на подлози интелектуалних претензијa једне Филозофије паланке обликује другу, фикционалну, он тако изграђује свој прозни опис да у њему постају најповлашћенији различити нараторови, често цинично-иронични, али и веома пријемчиви и актуелни коментари.

Једно је јасно. Ова се књига не може подичити својим нарочитим вредносним учинком. Али знатним (преко потребним) критичким ангажманом, поготово када је одмерен и утемељен – увек. А овај у њој чињен, није то баш „увек“! У књижевности може да буде онолико политике колико у политици има књижевности.

Љубав и други демони

Да добра књижевност, код нас, може без политике, ваљан је доказ и сасвим кратки, премијерни роман Боривоја Адашевића Човек из куће на брегу („Стубови културе“). У овој наглашено артистички грађеној приповести тематизована је иниција у свет уметности, а потом и драматични излазак из њега. Као што је у њен камијевски сведен приповедни свет, мотивисано укључена и кажа и о љубави и другим демонима. Но, поред ванредне стилске цизелираности: суптилне лиризације и дискретне мисаоности, сасвим повољан утисак о уметничкој вредности ове књиге умањује њена изразита артифицијелност. Литерарна основа на којој је грађена, непрестанце провирује из ње. И то без нарочито уверљивог разлога, поетичке залоге и ефекта.

Док други роман Андрије Матића Шахт („Стубови културе“), представља вредан покушај дистопијски обликоване слике света, односно сугестивне фикционалне пројекције њене скорије будућности.

 Разноврсна друштвена патологија, политичке искључивости помножене националистичко-демагошким узлетима и ксенофобичним понирањима у понашању једног друштва у транзицији, представљене су у овом роману изражајно и уверљиво. У таквим околностима јунак/појединац, неминовно, бива поражен и унижен. Суздржано повољном суду о овом роману, нарочито доприноси његова наративна и стилска дисциплинованост. Чак хладна прецизност у изразу која се, таква, изразито противставља  пометњи која из његовог трагичког фона непрестанце, опомињуће, проговара.

И тако...  нека у овом циклусу критичког читања нових књига српских романсијера буде толико речено.

Наслов ВРЕМЕ И ПРИЧА који је текстовима из овог круга дат, преузет је из назива једне књиге теоретичара Пола Рикера. Аналитички поглед предано је утемељен у текстовима издвојених романа. Док су критички увиди, судови и омашке искључиво ауторове. И тако, до следећег круга читања и писања, нек траје живот!