ФИРЕР ИЗ ЕВРОПСКОГ СОКАКА

Од ранијих бомби постављених у синагогама до садашњих графита „свастике” и „хајловања” опет на синагогама у Француској, па све до најновијег британског налога за хапшење бивше шефице израелске дипломатије, је ли то антисемитизам поново испливао на површину у западној Европи? И не само тамо, већ и у Пољској, Мађарској, Русији. Швајцарска и њен референдум о минаретима на џамијама посебна су прича.

Но, у Француској се вирус антисемитизма већ дуже појављује у стотину варијанти: афера Драјфус, Огњени крстови, ,,петенизам”, мрачни расизам седамдесетих година прошлог века, афера Голдман, Коперникова улица, афера Форисон, која је добила име по историчару који је негирао постојање концентрационих логора и који је прогласио фалсификатом дневник Ане Франк.

Када је почела да се шири ова инфекција? Одавно. Са Ле Пеном, без Ле Пена, са расизмом који је понекад антиарапски, а понекад антијеврејски. Али исто то важи и за антисемитизам на Истоку, који никада није потпуно сузбијен, од царистичких прогона до стаљинистичких и постстаљинистичких репресија. Да ли се то Европа поново враћа антисемитизму који је већ постојао и пре фашизма и пре комунизма? Како то да се поново буде антидрајфуска Француска, света Русија која је депортовала Јевреје, пољска гета и Мађарска крсташких ратова?

Када је у Француској пре тридесет година избила афера Форисон било је јасно да је тешко пронаћи једноставне одговоре. Наиме, чак је и Чомски стао на страну овог интелектуалца који је негирао холокауст, тврдећи „да су гасне коморе мит који су 1942. године измислили амерички ционистички кругови”. Чомски је то учинио ради „анархистичке слободе” и „права која имају чак и нацисти да изнесу своје мишљење”. Тада се видело да и антиционизам може да се потхрањује чак сопственом супротношћу. Заправо, било је то време културне борбе надахнуте ревизионизмом, то јест неопходношћу да се изнова напише историја при чему се не би прихватала стаљинистичка верзија нацизма као јединог зла и при чему би се допунила тезом о „комунизму као злу које је претходило”. И то је многе екстремне левичаре навело да подрже нову десницу „нових филозофа”. На крају су зидови били препуни кукастих крстова, дошло се до крајњих граница толеранције која пориче саму себе да би добила битке које води.

„Шта је Јеврејин”, питао се Јеврејин Финкилкраут у свом чувеном есеју „Имагинарни Јеврејин”. На страницама те књиге одважно је објашњено да је драма садржана у „култури различитости” коју негују сви, али коју сви и доводе у кризу, и жртве и џелати. Зато што је свима потребно да се осећају другачијe, укључујући и Јевреје, да друге сматрају другачијим и „да себе замишљају другачијим”. Или, да после културе нетолеранције модерни човек осуђује фанатизам религија и долази до „толеранције као равнодушности”. Је ли то само пуко прихватање онога који је другачији од нас? Осећамо ли се другачијим управо зато што смо „великодушни” према „толерисаном”. То вреди не само за западну и источну Европу, то највише вреди за Балкан...

У име општих права, која је сам први и формулисао, Сенека се окомио на Јевреје, у име напретка, француска права људима су рубила главе, тежила да атеизам претворе у религију, са Стаљином је религија атеизма постала крвава. Али управо је у име очувања традиције било и терора, Хитлер је 1934. обећао „конзервативну револуцију”. У име слободе на површину могу да испливају авети, догме, расизам. Као што је у име ревизионизма исткана тканина због које је делимично опроштено Хитлеру да би се боље оптужио Стаљин. Понекад управо „религија Европе” доводи до горег, јер се заснива на политичкој митологији. Од Гобина до Розенберга, чак и уз помоћ „научне” антропологије, такозване „индоевропске вредности” коришћене су као изговор да би се упалила понека ломача.Управо у име јединства и обнове Европе Вагнер распирује европско-германско-келтску ватру и позива на „гажење семитских вашки”. Управо оплакивање слабљења Запада почетак је Фиреровог „аријевског искупљења”. Из лабораторије „новог европског човека” проистекли су стаљинистички масакри. „Аријевска” нова десница, која је некад била на екстремној левици, сматра „да је толеранција према нижима велика опасност за народну заједницу и јединствену Европу”. Ко је то тај „нижи” остаје да нагађамо.

Не чуди, дакле, то да садашња уједињена Европа износи на површину и неке уобичајене отрове, европска толерантност имала је и раније велике кризе. Сама култура различитости, која је толико исправна када допушта слободе које негира тоталитарна култура, може да се преобрази у сопствени крах и постане репресија „различитог”. Још једном смо суочени са кризом „културе различитости” коју је покренула криза „културе једнакости”.

Да није ово звоно које опет звони за све?