Три бода у гостима

На слави код ујка-Жарета било је као у српском парламенту. Стрине и чике с леве стране стола никако нису могли да се договоре са течама и теткама с десне, а ми до врата трпезарије у жару реторичке борбе мрвицама проје и посне сарме из пуних уста погађали смо ујна-Радину родбину из Аранђеловца, поређану дуж трпезе до прозора у дну салона. Шумадинци су баражном ватром, пиринчаном сачмом и гелерима маслинки, узвраћали на наше велеградске вербалне пројектиле безуспешно покушавајући салветама да заштите фризуре и свечану тоалету. Не знају на кога су се намерачили!

Супруга, баба, деца и ја екипа смо из снова која не само да зна све о свему, већ хорски не дозвољава никоме у противничком табору да заврши започету мисао. Покидали смо им живце док су хватали дах да било шта кажу. Ципелу, додуше, нико није потегао, али што не рећи, било је стратешког изувања испод дамастног столњака. Могу само да замислим да је баба неког опаучила својом баканџом по тинтари. Не би му више пало на памет да излаже сопствено мишљење. Као да неког у „лонцу који ври” занима шта он па мисли!

Овогодишња светоникољска тема било је спровођење новог закона о саобраћају. Размахао сам се печеном скушом и објаснио разулареним „саговорницима” да је тај акт модеран и да ће спречити дивљање по коловозу и смањити број смртних случајева. Еј, у Србији годишње на друму гине људи као у ратном сукобу ниског интензитета!

– Као одговорни домаћини, морамо заштитити „живу силу”: раднике, сељаке, поштену интелигенцију, студенте, пензионере и дечурлију на првој линији фронта, односно на улици – драо сам се из петних жила, а геџа преко пута мене је, давећи се у „крменадли” од толстолобика, уњкао како нема цвоњка да купи прописану опрему за трактор.

– Ајд’, резервни алат, ајд’ приколица са исправним штопаљкама, па ајд’ и точкови без блата... Али ротационо светло на кабини! Па, рођаче, не идем у потеру за кукурузом, него у бербу – негодовао је.

Ужарило се, заличило на сукоб Исток – Запад. Горело је и на правцу Север – Југ: уз пуњене лигње убеђивање је пало око додатних ставки у пртљажнику наших проевропских крнтија. „Северњаци”, нанизани као пингвини поред ињем окићеног окна, грејући се врућом ракијом гакали су како им не пада на памет да купују „противпожарац”. Крш се не исплати гасити ако плане, а апарат се мора атестирати сваких шест месеци за шта ће неко да намлати грдну лову! Зајапурени „јужњаци” поред камина хладили су се пивом, које је ујка у нарамцима уносио са завејане терасе, и углас јадиковали: флуоресцентни прслуци су са 50 динара отишли на 500! Брука!

Сви распалили своју причу. Нико никог не слуша... Пред зору се повукосмо у „југића”. На гурку упалисмо љуту машину. Стрмекнусмо се у „ледену бајку”. Две улице од куће зауставила нас саобраћајна патрола. Пронашли ми 0,5 промила алкохола у крви – а само сам наздравио на све четири стране света! – али обавезан прибор не нађоше. „Изађите из возила!”, наредио је глас.

Изађосмо из „црвене муње”, огрнути „светлећим кинезима” – набавио ја комплетном тиму пре него што је скочила цена. Светлећа деца и светлећа баба опколили полицајца, моле да не пише пријаву.

Супруга ме издаде. Скину безбедносни прслук! Намрачи се! Рече да сам „малигански малоумни мамлаз” који пијан вози породицу! Лице у униформи, хвала светом Николи, то добро чуло. Саопштило ми да паркирам возило и сутра трезан дођем по њега: – Овим прекршајима зарадили сте бар три казнена бода...

– Три бода! – крикну жена и настави да ми ређа све најгоре на „м”.

– Видим, господине, да сте већ тешко кажњени. Вама гора казна и не треба. Сада вам опраштам, али од Нове године... – врати ми саобраћајац дозволу и подсети да под хитно набавим „прву помоћ”. – Таквима као што сте ви, никад се не зна кад ће да затреба...