Причаоница или ћутаоница

Посланици опозиције се од увођења вишестраначја боре за што већи „простор” у скупштини, пре свега за говорницом. То се одувек објашњавало телевизијским преносима који омогућавају бесплатну промоцију и обраћање бирачима, за шта опозиција у редовним програмима, сматра се, има мање могућности. С друге стране била је примедба да се говорница злоупотребљава, да чини скупштину потпуно неефикасном. На почетку расправе о буџету опозиција је, оштрије него раније, земерила власти да претвара скупштину у ћутаоницу.

Драган Тодоровић, заменик председника Српске радикалне странке, каже да они немају довољно времена да изнесу своје ставове у скупштини Србије. „Мислим да је очигледно да се парламент свео на ћутаоницу. Предузете су све мере да се посланицима онемогући да говоре, а нарочито опозиционим. То је пре свега учињено Пословником, али и председавајући онемогућавају излагање посланика. Ни посланици владајуће коалиције не могу да говоре, али њих обавезује партијска дисциплина и бланко оставке.”

Влајко Сенић, члан Председништва Г17 плус и заменик председника њиховог посланичког клуба, мисли да има довољно времена да посланик изнесе своје ставове за говорницом у парламенту. „Овлашћена лица, као што су председници посланичких клубова, имају по двадесет минута да кажу све што је потребно а и за посланике има довољно времена.”

Славица Ђукић-Дејановић, председница скупштине Србије, каже да посланици Српске радикалне странке једнако много времена користе како би се жалили на Пословник колико и на дискусије о законима. „Они најчешће говоре, па сами закључите.” На оптужбе ДСС-а и СРС-а да је време за расправу драматично кратко и да је у скупштини укинута слобода говора, председница парламента каже да много времена одлази узалуд. „Пословник јесте измењен и постоје лимити, што значи да не може да се прича бесконачно. Да они дођу на власт задржали би ову одредбу.”

(/slika2)Ни Сенић се не слаже са оптужбама ДСС-а и СРС-а. „Опозиција користи телевизијске преносе и може да каже све што сматра да није добро.”

У време комунистичког једнопартијског система најзначајније расправе биле су на скупштинским одборима. Наравно, нису се сукобљавале партије, већ републике и покрајине. На одборима су текли крв, сузе и зној, на седници скупштине текли су мед и млеко. Данас није тако, па Тодоровић каже да не мисли да је можда значајнија и занимљивија расправа у одборима од расправе на седници скупштине. „Није значајнија расправа на одборима иако се тако сервира. На пример, расправа о буџету првог дана на пет одбора није имала кворум. И другог дана је било слично. Владајућој већини није интерес да се било шта каже, да се изнесе становиште супротно њеном. Све су у скупштини довели до бесмисла. Ја нисам чак добио ни одговоре на питања од којих је једно било везано за попис имовине Савеза комуниста.”

Сенић је супротног мишљења. „За мене је расправа у одборима важнија јер су у њима стручни људи за поједине области. Расправа о буџету је била квалитетнија на одборима него на скупштинској седници. Када би се одбори преносили на телевизији било би другачије. На скупштинским телима могло би да се расправља о амандманима и тако би се уштедело време на скупштинским сесијама.”

Питамо председницу скупштине зашто се не преносе седице одбора на којима посланици имају више времена да образложе своје ставове. „То је право питање”, каже она. „Све би требало да се догађа на одборима. Али, РТС сада преноси само пленарне седнице. Тек када будемо имали скупштински канал моћи ће да се преносе и седнице одбора, али и друге активности парламента јер он не доноси само законе. Сада поједини посланици користе седнице парламента да преко екрана шаљу политичке поруке.”

(/slika3)Тодоровић не мисли да су радикали допринели да се донесе строжи Пословник његовом злоуптребом и недоличним понашањем. „Овде се не ради о строжем пословнику, већ о онемогућавању да говоримо.”

Утисак је да немају сви потпредседници скупштине исти критеријум у вођењу седнице. Питање за председницу парламента је да ли усаглашава с њима начин вођења седнице. „Пословник нас усаглашава. То је само утисак да сви потпредседници немају исти критеријум у вођењу седнице и психолошка реакција неких посланика на неке потпредседнике. Потпредседник скупштине мора да реагује ако неки поступци посланика захтевају санкцију.”

За Славицу Ђукић-Дејановић дебата у скупштини Србије је неупоредиво важнија од сучељавања мишљења у новинама или у телевизијским емисијама. „Али, пошто се више читају новине и гледа телевизија, не бих ни то занемарила.”

За Сенића је такође важнија дебата у скупштини зато што је обавезујућа, а Тодоровић каже да је и једно и друго незаобилазно, односно важно.