Улица са 45 цркава

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, децембра – У петак сам прошетао 16. улицом, једним од знаменитих булевара америчке престонице, који почиње од прочеља Беле куће, а престаје 12 километара северније, у држави Мериленд.

Нисам, наравно, по прохладном дану, било је 32 Фаренхајта, што је по грубом рачуну негде око нуле „наших” степени, ишао од њеног почетка до самог краја, али сам већ после пола сата испунио сврху одласка тамо. Видео сам и снимио двадесетак цркава, од 45 или чак 60, колико их, према неким документима, тамо укупно има.

Сви Американци ових дана једни другима желе „срећне празнике” (баш тако, у множини), при чему су неки већ прошли, а неки тек долазе. Наравно, главни је Божић, а пре тога су били Тенксгивинг и Хеловин, а после Божића је Нова година.

Божић ће ипак прославити сви, без обзира на веру, док је Нова година у том погледу још мање спорна. То је тако јер је, са становишта религије, Америка један шарени мозаик, у коме додуше доминирају хришћани, али и њихови каменчићи у том мозаику су свих боја. А то се најбоље види управо по броју, архитектури и називима цркава у 16. улици.

Таква концентрација божијих кућа вероватно не постоји нигде другде. Једно од објашњења за ово је историјско: кад је почео да се реализује план о главном граду Сједињених Држава који је 1791. направио архитекта Пјер Ланфон, 16. улица била је намењена амбасадама. Разнолике цркве су поред њих почеле да ничу некако природно јер је било разноликих верника. Али амбасаде су се касније одселиле, а цркве су остале, а уз то су прављене и нове.

Званично, 51 одсто Американаца су протестанти, 23,9 римокатолици, 1,7 мормони, 1,6 „остали хришћани” (укључујући и православце), 1,7 Јевреји, 0,6 муслимани, 2,5 „неопредељени верници” и 4 одсто атеисти. Остали су „остали”.

У животу, та разноликост је још већа јер постоје подваријанте, различита крила, ритуали у сваком од ових опредељења. То се види и на великим таблама које су испред сваке цркве у 16. улици: „Симсон-Хемлајн уједињена методистичка црква”, „Мозаик, црква Назарета”, „Христова црква”, „Руска православна катедрала светог Јована Крститеља”, „Свети Константин и Јелена”, „Црква седмог дана”... На свакој табли су и времена литургија, миса или других догађања. А догађање може да буде и бал, судећи по балској дворани једне од цркава.

Ту је и „Црква свих душа” у којој ће од недеље бити инаугурисан нови закон који у главном граду легализује геј бракове, и која стално има отворен позив свима да је посете недељом, обећавајући добар провод, који укључује доста музике, па чак и бесплатан ручак (уз купон који добије свако ко се најави). У сваком случају, на овом верском тржишту је велика понуда и велика конкуренција.

Велика је и потражња. Американци, који су религиознији од Европљана, у ствари су „неверни верници”. Њихова религиозност није наиме искључива: према истраживању које је спровео Форум за религију и јавни живот Пју института, сваки трећи је веру уз коју је одрастао променио за неку другу, а ако се у то урачуна прелазак из једне у другу обредну традицију у оквиру исте цркве, онда је вероломан готово сваки други.

При том, није реч о томе да нека црква стално добија, а друга непрестано губи: све је у покрету. Примерице, број католика је постојан (23,9 одсто), али од свих оних који су крштени као католици, трећина више то није. Католичка црква тај одлив надокнађује јер јој прилазе други конвертити. Слично пролазе и Јеховини сведоци: напушта их чак две трећине оних који су рођени у породицама које се тако декларишу и који су у том духу васпитавани, али њихова места заузимају новорегрутовани.

Американци при том не „мењају веру за вечеру”, већ из различитих, непрофитних разлога: из радозналости, због селидбе, промене брачног партнера (37 одсто овдашњих бракова су они у којима су супружници пре венчања ишли у различите цркве).

У 16. улици је и „председничка црква”, Црква светој Јована (Сент Џона), коју најчешће посећују станари оближњег белог здања, али и верско опредељење свих досадашњих америчких председника је огледало разноликости америчке нације. Највише њих (11) били су верници Епископалне цркве, њих десеторо су били презбитеријанци, петоро методисти, четворица баптисти, један католик (Кенеди) а један Јеховин сведок (Ајзенхауер) и тако даље. Од новијих, Буш старији је ишао у поменуту Епископалну цркву (огранак Англиканске), његов син, Буш млађи је прешао у методисте, Клинтон је био баптиста, а Обама, чији су и отац и деда били муслимани, као одрастао човек крштен је у Уједињеној цркви Христа.

Кад је о председницима и 16. улици реч, занимљива је епизода из 2005, када је један републикански конгресмен у процедуру пустио резолуцију којом се историјско име улице мења у „Булевар Роналда Регана”. Томе се прво успротивио градоначелник Вашингтона, тврдећи да ће то променити карактер града, у којем су улице које иду од севера ка југу означене редним бројевима, оне од истока на запад словима абецеде, а авеније именима савезних држава. Главни аргумент који је спречио усвајање промене био је међутим трошак: израчунато је да би промена знакова, путоказа и мапа коштала – милион долара. Шеснаеста улица је тако остала – 16.