Ulica sa 45 crkava

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, decembra – U petak sam prošetao 16. ulicom, jednim od znamenitih bulevara američke prestonice, koji počinje od pročelja Bele kuće, a prestaje 12 kilometara severnije, u državi Merilend.

Nisam, naravno, po prohladnom danu, bilo je 32 Farenhajta, što je po grubom računu negde oko nule „naših” stepeni, išao od njenog početka do samog kraja, ali sam već posle pola sata ispunio svrhu odlaska tamo. Video sam i snimio dvadesetak crkava, od 45 ili čak 60, koliko ih, prema nekim dokumentima, tamo ukupno ima.

Svi Amerikanci ovih dana jedni drugima žele „srećne praznike” (baš tako, u množini), pri čemu su neki već prošli, a neki tek dolaze. Naravno, glavni je Božić, a pre toga su bili Tenksgiving i Helovin, a posle Božića je Nova godina.

Božić će ipak proslaviti svi, bez obzira na veru, dok je Nova godina u tom pogledu još manje sporna. To je tako jer je, sa stanovišta religije, Amerika jedan šareni mozaik, u kome doduše dominiraju hrišćani, ali i njihovi kamenčići u tom mozaiku su svih boja. A to se najbolje vidi upravo po broju, arhitekturi i nazivima crkava u 16. ulici.

Takva koncentracija božijih kuća verovatno ne postoji nigde drugde. Jedno od objašnjenja za ovo je istorijsko: kad je počeo da se realizuje plan o glavnom gradu Sjedinjenih Država koji je 1791. napravio arhitekta Pjer Lanfon, 16. ulica bila je namenjena ambasadama. Raznolike crkve su pored njih počele da niču nekako prirodno jer je bilo raznolikih vernika. Ali ambasade su se kasnije odselile, a crkve su ostale, a uz to su pravljene i nove.

Zvanično, 51 odsto Amerikanaca su protestanti, 23,9 rimokatolici, 1,7 mormoni, 1,6 „ostali hrišćani” (uključujući i pravoslavce), 1,7 Jevreji, 0,6 muslimani, 2,5 „neopredeljeni vernici” i 4 odsto ateisti. Ostali su „ostali”.

U životu, ta raznolikost je još veća jer postoje podvarijante, različita krila, rituali u svakom od ovih opredeljenja. To se vidi i na velikim tablama koje su ispred svake crkve u 16. ulici: „Simson-Hemlajn ujedinjena metodistička crkva”, „Mozaik, crkva Nazareta”, „Hristova crkva”, „Ruska pravoslavna katedrala svetog Jovana Krstitelja”, „Sveti Konstantin i Jelena”, „Crkva sedmog dana”... Na svakoj tabli su i vremena liturgija, misa ili drugih događanja. A događanje može da bude i bal, sudeći po balskoj dvorani jedne od crkava.

Tu je i „Crkva svih duša” u kojoj će od nedelje biti inaugurisan novi zakon koji u glavnom gradu legalizuje gej brakove, i koja stalno ima otvoren poziv svima da je posete nedeljom, obećavajući dobar provod, koji uključuje dosta muzike, pa čak i besplatan ručak (uz kupon koji dobije svako ko se najavi). U svakom slučaju, na ovom verskom tržištu je velika ponuda i velika konkurencija.

Velika je i potražnja. Amerikanci, koji su religiozniji od Evropljana, u stvari su „neverni vernici”. Njihova religioznost nije naime isključiva: prema istraživanju koje je sproveo Forum za religiju i javni život Pju instituta, svaki treći je veru uz koju je odrastao promenio za neku drugu, a ako se u to uračuna prelazak iz jedne u drugu obrednu tradiciju u okviru iste crkve, onda je veroloman gotovo svaki drugi.

Pri tom, nije reč o tome da neka crkva stalno dobija, a druga neprestano gubi: sve je u pokretu. Primerice, broj katolika je postojan (23,9 odsto), ali od svih onih koji su kršteni kao katolici, trećina više to nije. Katolička crkva taj odliv nadoknađuje jer joj prilaze drugi konvertiti. Slično prolaze i Jehovini svedoci: napušta ih čak dve trećine onih koji su rođeni u porodicama koje se tako deklarišu i koji su u tom duhu vaspitavani, ali njihova mesta zauzimaju novoregrutovani.

Amerikanci pri tom ne „menjaju veru za večeru”, već iz različitih, neprofitnih razloga: iz radoznalosti, zbog selidbe, promene bračnog partnera (37 odsto ovdašnjih brakova su oni u kojima su supružnici pre venčanja išli u različite crkve).

U 16. ulici je i „predsednička crkva”, Crkva svetoj Jovana (Sent Džona), koju najčešće posećuju stanari obližnjeg belog zdanja, ali i versko opredeljenje svih dosadašnjih američkih predsednika je ogledalo raznolikosti američke nacije. Najviše njih (11) bili su vernici Episkopalne crkve, njih desetoro su bili prezbiterijanci, petoro metodisti, četvorica baptisti, jedan katolik (Kenedi) a jedan Jehovin svedok (Ajzenhauer) i tako dalje. Od novijih, Buš stariji je išao u pomenutu Episkopalnu crkvu (ogranak Anglikanske), njegov sin, Buš mlađi je prešao u metodiste, Klinton je bio baptista, a Obama, čiji su i otac i deda bili muslimani, kao odrastao čovek kršten je u Ujedinjenoj crkvi Hrista.

Kad je o predsednicima i 16. ulici reč, zanimljiva je epizoda iz 2005, kada je jedan republikanski kongresmen u proceduru pustio rezoluciju kojom se istorijsko ime ulice menja u „Bulevar Ronalda Regana”. Tome se prvo usprotivio gradonačelnik Vašingtona, tvrdeći da će to promeniti karakter grada, u kojem su ulice koje idu od severa ka jugu označene rednim brojevima, one od istoka na zapad slovima abecede, a avenije imenima saveznih država. Glavni argument koji je sprečio usvajanje promene bio je međutim trošak: izračunato je da bi promena znakova, putokaza i mapa koštala – milion dolara. Šesnaesta ulica je tako ostala – 16.