Негде између два става

Расправа у МСП-у о једнострано проглашеној независности Косова окупила је до сада највећи број земаља у једној расправи пред овим судом и, као што се и очекивало, поделила међународну заједницу између два супротстављена начела међународног права. Прву групу чине тзв. реалисти у међународним односима, који дају предност начелу о суверенитету и територијалном интегритету држава записаном у Повељи УН и начелу број три прве „корпе” Завршног акта из Хелсинкија („Хелсиншки декалог”), које су следиле све велике светске силе током ,,хладног рата”. У другу групу су се сврстали тзв. либерални интернационалисти који дају предност начелу о праву народа на самоопредељење, такође записаном у Повељи УН (члан један Прве главе, став два) и начелу број седам Завршног акта из Хелсинкија које је поделило велике силе у завршној фази и после ,,хладног рата”.

Овој подели данас одговарају разлике између Истока (Русија, Кина) и Запада (САД, већина земаља ЕУ), али и национално хомогених земаља и земаља које су на својој територији суочене са сепаратистичким покретима, због чега је лондонски „Економист” недавно оценио да се став МСП-а у вези са овим питањем очекује с „великим интересовањем од Каталоније до Тибета”. Ове земље нису спремне да прихвате ставове да је „Косово јединствен случај” који би морао да се тумачи у „склопу распада југословенске федерације” и који „нема утицаја на друге случајеве у свету”. Занимљиво је приметити да ни правни тим Приштине ни земље које су је подржале нису инсистирале на ранијој албанској тези о „српском колонијализму” на Косову премда је једино у том случају међународно право изричито у погледу права народа на самоопредељење. У противуречном положају нашле су се и неке чланице Савета безбедности УН: САД су, на пример, признале независност Косова али не и Абхазије и Јужне Осетије, док је Русија признала њихову независност, али не и независност Косова.

Председник МСП-а у Хагу јапански судија Овада можда је управо то имао у виду када је уочи почетка расправе упозорио да мишљење суда вероватно неће категорично одговорити на питање: „Да ли је једнострано проглашена независност Косова у складу с међународним правом?” и да разлике између 15 судија могу доћи до изражаја у коначном ставу. Јер уколико би одговор на питање гласио „не” то би значило да 63 земље које су до сада признале Косово (укључујући САД и већину чланица ЕУ) нису биле у праву. Поједине земље већ су најавиле да би у том случају, могле повући своја признања. Уколико би, пак, одговор гласио „да”, то би значило неуспех Србије али и свих оних земаља које су је у томе подржале (укључујући Русију и Кину), нова признања независности Косова, док би се Београд на свом путу ка ЕУ вероватно суочио и са захтевом да призна независност Косова. Ни у једном ни у другом случају вероватно не би дошло до нових преговора између Београда и Приштине чиме би ово питање задуго остало отворено са свим последицама по регионалну и европску стабилност, али и по ауторитет мировних мисија УН, на што је упозорила Аргентина.

Стога могло би се очекивати да ће мишљење МСП-а бити негде између два поменута става. За Београд би такав исход био неповољан пошто би дошло до нових признања независности Косова, док би за Приштину то значило да у догледно време не би могла да рачуна на пријем у чланство УН које би вероватно било блокирано у Савету безбедности УН. Овакво мишљење, међутим, могло би утицати на две стране да приступе новим преговорима које је српски правни тим у свом наступу пред МСП-ом предложио (подразумевајући да њихов предмет буде и статус), а које ни Приштина није одбацила (одбацујући нову расправу о статусу). Проблем би се тиме вратио тамо где се нашао током преговора у Бечу у јесен 2007. године. Уколико би се остварила оваква претпоставка, једно могуће полазиште нових преговора могло би бити и документ који је тада предложио немачки дипломата Волфганг Ишингер полазећи од искуства „источне политике” бившег канцелара Вилија Бранта у преговорима са другом немачком државом. Да подсетимо, тада се чак и у круговима српске делегације могло чути мишљење да је Ишингеров предлог пребрзо био одбачен иако се његова амандирана верзија односа Београда и Приштине, као и спољашњих актера, можда могла усмерити у другом правцу.

*Професор на Факултету политичких наука у Београду