НАТО се враћа кући

Да није избила криза у Украјини самит НАТО-а у Британији био би рутински догађај који би остао упамћен само по одлуци да оконча мисију у Авганистану, последњи у низу „out-of-area“ ратова које је водио последњих двадесетак година. Због тога је у круговима Северноатлантског савеза ова криза оберучке дочекана као „Путинов позив на буђење НАТО-а“ и повод да се „НАТО врати кући“, тј. да проблематичне операције у далеким земљама замени оним због чега    је 1949. године створен – одбраном граница евроатлантског простора. И ту се крије главно питање на које би требало да одговори самит у Кардифу: да ли украјинска криза одиста угрожава те границе?

Нове чланице НАТО-а које се граниче са Русијом, балтичке земље          пре свега, страхују да би се после Украјине Путинова Русија могла обрушити на њих. У томе могу рачунати на подршку земаља као што су Пољска и Велика Британија које никада и није требало два пута звати у свађу са Русијом. Остатак „старе Европе” сумња у то.

Велике земље – Немачка, Француска, Италија и Шпанија – у Русији виде великог партнера и оклевају да уђу у авантуру која почиње да угрожава њихове привреде. У све четири земље присутни су знаци рецесије коју санкције према Русији и захтев САД да повећају војне буџете на два одсто националног дохотка могу сурвати у трећу кризу еврозоне. Мањим земљама које зависе од руског гаса не изгледа паметно да уочи зиме отварају фронтове према Русији.

Противречни сигнали стижу и из САД. Барак Обама је два пута победио на изборима обећавајући да ће прекинути „америчке ратове”, али су потези његове администрације директно утицали на избијање кризе у Украјини. За разлику од „јастребова“ у Вашингтону, који поново зову на крсташки рат против „руске агресије”, реалисти попут Мершхајмера и Кисинџера су опрезни. Први упозорава да је у сличној ситуацији на Куби 1962. године Кенеди поступао слично ономе што данас ради Путин. Сународницима поставља и питање шта би САД урадиле ако би Русија покушала да постави базе у Канади или Мексику. Кисинџер у најновијој књизи подсећа да су САД кратковидим ратом против Србије 1999. године послале Русији погрешан сигнал који плаћају у Украјини: „Занемаривање дугорочне стратегије објашњава како је било могуће да склизнемо у сукоб на Косову не узимајући у обзир његове последице... Претварање НАТО-а од одбрамбене војне групације у институцију која је спремна да намеће своје вредности силом... обезвредило је многобројне гаранције Америке и њених савезника да Русија нема разлога за страх од ширења НАТО-а.”

Први пут после четврт века, Американци су спремни да признају и да је Џорџ Буш старији, макар и нехотице, обмануо Михаила Горбачова тврдећи да после уједињења Немачке НАТО неће прећи Елбу, бившу границу Западне и Источне Немачке и границу два блока у хладном рату. У својим белешкама са састанка са Михаилом Горбачовом, тадашњи амерички државни секретар Џејмс Бејкер записао је 9. фебруара 1990. да је договор гласио да ће „уједињена Немачка бити укотвљена у политички измењеном НАТО-у чија се јурисдикција неће померати на исток”. Криза и распад СССР-а и долазак Клинтонове администрације на власт учинили су да ова обећања брзо буду заборављена и НАТО је кренуо на исток изазивајући бурно негодовање и оправдани страх Русије. Владимир Путин и његова политика су производ осећаја угрожености у Русији који су ратови НАТО-а у Босни 1995. и против Србије 1999. године продубили.

Да би ствар била гора, ратови Џорџа Буша млађег враћају се као бумеранг широм Блиског и Средњег истока с ироничном поруком да САД данас морају да траже савезнике чак и у Ирану и Асадовој Сирији. И док је америчка војна доктрина деведесетих година веровала да може истовремено водити два рата на различитим тачкама на планети, Обамина администрација данас се суочава с таквим изазовом у Украјини и Ираку. Уз то, Обама мора да води рачуна и о земљи у којој види једину реалну претњу САД – Кини – која последњих година има незгодну навику да пресреће америчке авионе изнад Јужног кинеског мора, а понекад и да их растављене у деловима враћа Американцима.      На пример, пилот кинеског „мига-29” који је, изгледа, превише гледао филмове Тома Круза, пре десетак дана се забављао летећи на неколико метара од америчког извиђачког (читај: шпијунског) авиона.

Упркос томе, правила која важе у мрачном свету великих сила налажу учесницима самита у Кардифу да размишљају о „новом НАТО-у“ који ће се простирати од Естоније до Азербејџана. „Нови НАТО“ би морао да буде спреман не само на мало вероватну претњу класичне војне агресије него и на појаву војника у необележеним униформама, кинеске „хакере“ који упадају у осетљиве америчке компјутерске мреже, исламистичке терористе које (као Бин Ладена) понекад сами стварају и који (као у Ираку и Сирији) могу преко ноћи да створе до зуба наоружане парадржаве. Због тога ни „повратак НАТО-а кући“ после двадесетогодишњег излета у „глобални НАТО“ неће бити лак. Једино што је извесно јесте то да ће Турска, Румунија и Бугарска после Кардифа добити важно место на карти „новог НАТО-а“ и да ће Србији бити све теже да балансира између Запада и Русије.