1914–2014: шта смо научили?

Видовдан 2014. је дошао и прошао, написане су књиге и одржане конференције и комеморације поводом стогодишњице почетка Првог светског рата. Још једном смо се сетили жртава Србије у Великом рату и поново побијали тврдње да су Срби, а не велике силе, изазвали рат. По обичају, била је то и прилика за бусање у јуначке груди и то углавном оних које би иначе тешко било довести у било какву везу са Мишићем, Степом, Пашићем и генерацијом која је створила модерну Србију. Уз часне изузетке, књиге и конференције ће бити заборављене, на фотографије солунаца поново ће пасти прашина, а патриоте ће добити заслужену награду за показани патриотизам. Одиста, шта смо научили из ове кратке екскурзије у историју с почетка двадесетог века?

Нове чињенице о Великом рату нисмо чули пошто је одавно „отворен и последњи архив и преврнут сваки документ” који о њему постоји. Добили смо нове историјске аналогије и нове ревизије онога што знамо о „рату који је требало да оконча све ратове”. Кларк, Мекмикин и Макмиланова су нам рекли да се свет 2014. не разликује много од света 1914, када су распад европског концерта и „месечарење” европских политичара, који су, не схватајући да је свет на ивици амбиса, тај свет и гурнули у амбис Великог рата. И да би то могло да нам се понови на почетку 21. века.

Европљани су нам поновили своју мантру да су после три француско-немачка рата за мање од сто година (два су била светски ратови) пронашли решење због кога су ревидирали и своју политику и своју историју и свој језик. Из њега су нестали сочни изрази „le Boche” и „Raymond Schweinkare”, а ушао је политички коректни израз „европски грађански ратови”. Пошто „демократије не ратују”, барем не међусобно, за рат могу бити одговорни само други, на пример Срби и Руси, који су својим „авантуризмом” 1914. уништили отмени свет европског Бел епока. Ото фон Хабзбург недавно нам је казао и да је Хабзбуршка монархија била претеча ЕУ. Донекле је у праву, али би, истини за вољу, још више у праву били они који би рекли и да је Југославија била „Европа пре Европе”, али ту државу данас нико, укључујући Србе, не жели да помиње.

Историја је, међутим, тврдоглава и они који је не науче осуђени су да је понове. Ова годишњица је била прилика за оживљавање идиличне слике мирне и цивилизоване Европе деветнаестог века, чија реинкарнација је данас ЕУ. Кроз четири године, међутим, навршиће се сто година од завршетка Великог рата, стварања Југославије и још осам држава које су настале на рушевинама четири европске империје које су у њему нестале. Да ли ће се тада коначно рећи да је Версај био грешка, да су Французи, Британци и Американци у Србима и Русима нашли погрешне савезнике и да амерички председник Вилсон није био у праву кад је увео САД у рат, пресудио његов исход и створио Друштво народа? Можда. Друштво народа није спречило Други светски рат, а његову наследницу – УН – Вилсонови наследници су после хладног рата гурнули у страну.

За Србе је стогодишњица избијања Великог рата била прилика за ново читање властите историје у двадесетом веку која је почела тријумфом у балканским и Првом светском рату, а завршила се поразом јужнословенске државе у коју су уложили своје животе, своју државу и своју историју у двадесетом веку. Значи ли то да су регент Александар, Пашић и Мишић погрешили када су током Првог светског рата одлучили да у њој потраже решење српског националног питања? Можда. Истини за вољу, последња двојица су у њу посумњали још док су је правили, а српски меморандумски интелектуалци од тога су 1985. направили мантру коју већ тридесет година понављају. Покушај да одлуку с почетка 20. века крајем века ревидирају упркос међународним околностима после хладног рата завршио се трагедијом и највећим поразом српске националне идеје у новијој историји. Ни њима ни нама до данас није јасно да ли је савремена Србија тек оно што је од Југославије остало или држава која наставља своју историју тамо где је стала 1. децембра 1918.

Историјске аналогије, међутим, нису ствар историје него политике која на њима гради нове политички коректне наративе и нове политичке доктрине. То је, уосталом, и сврха историјског ревизионизма Кларка и Мекмикина. У другој књизи објављеној ове године Макмиланова то и каже. Чини се да смо прилику да и ми то учинимо 2014. пропустили и зато би се, уместо закључка, послужио једном заборављеном аналогијом из времена Великог рата. У интервјуу који је дао Џону Риду уочи повлачења кроз Албанију, Пашић је на питање зашто поражена Србија не склопи сепаратни мир са Централним силама одговорио: „Ако прихватимо и они победе, такав мир ништа неће значити. Ако победе наши савезници, ни они не праштају и Србија неће седети за победничким столом... Једини спас из ове тешке ситуације јесте повлачење на Јадранско приморје!”

Био је у праву. Србија је у Версају седела на победничкој страни, али је и тада воља савезника одредила њену судбину у 20. веку. Можда је то и најважнија историјска аналогија које би се требало присетити сто година после почетка Великог рата.

Професор Факултета политичких наука