По знање у Кембриџ

Интервју за пријем на докторске студије на Кембриџу завршио је с професором уз две кригле пива у оближњем пабу. Његово име и резултати из претходног школовања били су пријемни испит. Остала је само једна ситница – 32.000 евра. Годишње.

Милошу Пузовићу, који се као средњошколац из Чачка упутио у Велику Британију, знање је помогло и у овом случају, па је позитиван одговор о стипендирању стигао са чак три енглеска факултета. Будући доктор рачунарства са једног од најпрестижнијих универзитета у свету ових дана је у Београду, где покушава да кроз своју причу охрабри младе из Србије да конкуришу за студије у иностранству.

– У мојој генерацији било је популарно да се средња школа заврши у Америци, па сам и ја имао сличну идеју. Међутим, моји родитељи нису били баш одушевљени мојом жељом да одем толико далеко, па су ме индиректно наговарали да одаберем неку ближу земљу, на пример Енглеску. То је било 1999. године, био сам тада други разред гимназије, прича овај 26-годишњи „бечeлор компјутерских и математичких наука”.

У то време је интернет тек улазио у употребу у Србији, а Милош је послао мејлове на разне колеџе у потрази за међународном стипендијом. На његово изненађење, потврда је стигла са Итона, заједно са брошуром и апликацијом, уз услов да пошаље још „тону папира”, почевши од писма разредног старешине, директора, психолога и оца, па до изјаве зашто хоће баш тамо да студира. Добио је стипендију за трећу годину, а после му је продужена и за четврту.

– Стипендија је била 16.000 фунти годишње и покривала је буквално све што је било потребно, од хране до опреме која је врло скупа. На Итону се, на пример, носи посебна униформа, затим је потребна опрема за физичко и то за сваку дисциплину, а све мора да буде у истој боји… Фудбал се игра током једног тромесечја, кошарка током другог, а атлетика током трећег… – прича Милош, објашњавајући да је кошарку почео да тренира још у Србији.

У јуну 2002. године завршио је Итон и одмах уписао факултет у Лондону – Империјал колеџ, одсек „математика и рачунарство”. И ту је током три године школовања имао стипендију. На наше питање да ли су родитељи били на додели диплома, Милош одговара да нису имали новца за пут. Отац се иначе бави рачунарством, каже, а мајка је домаћица. Да „ивер не пада далеко од кладе” потврдио је и млађи брат, који је уписао Природно-математички факултет у Београду.

Иако је желео да упише докторске студије, због недостатка пара ипак је почео да ради у нади да ће успети да уштеди бар део потребног новца. Понуда за посао је, иначе, стигла већ на другој години факултета.

Како објашњава, сама школарина није скупа, 3.000 фунти, али је за стан, храну и остало потребно још 18.000 фунти. На све то се плаћа и додатних 10.000–11.000 фунти разлике за студенте који не долазе из Европске уније. Срећна околност је била што је завршио енглески факултет, па је могао да конкурише за стипендију, али му је и даље представљала проблем та разлика.

Милош признаје да је преломни тренутак наступио када је његова девојка, сада супруга, стигла из Београда у Велику Британију и уписала докторске студије на Кембриџу. Упознали су се у Истраживачкој станици „Петница”.

„Не може она да има докторат, а ја не…”, каже уз осмех. „Поново сам конкурисао за стипендију на неколико места. Пошто сам био у топ три на Империјалу, обећали су да ће ми покрити ту разлику, а позитиван одговор је стигао и са Универзитета у Единбургу. На Кембриџу сам прво био на листи чекања, а после су ми и они одобрили стипендију за студенте ван ЕУ, коју иначе прима само двадесетак најталентованијих. Видите, све је могуће, потребно је само много рада и воље”, поручује Милош својим будућим колегама.

Он је, иначе, у кошаркашкој екипи Кембриџа која је недавно одиграла неколико утакмица са нашим и македонским спортистима, а учествовао је и на трибини о реформи образовања у Србији. Његов тренер професор Универзитета у Кембриџу Небојша Радић је један од иницијатора идеје о оснивању фондације која ће финансијски помоћи талентоване младе људе из Србије који желе да упишу овај престижни светски универзитет, али ће услов бити да морају да се врате и стечено знање ставе на располагање својој земљи.

Сандра Гуцијан