Похлепа за нафтом

У књижари независној од свеамеричких књишких ланаца "Политика и проза", у улици Конектикат, у претежно белом крају Вашингтона, скупила се свакојака публика, претежно средовечна, претежно црна и женска. Није било тешко сачекати црну активисткињу из Џорџије, легендарну списатељицу, пријатеља Мартина Лутера Кинга, Алис Вокер. Три сата прошла су у ћаскању и међусобном упознавању, размењивању и-мејл адреса. Још једна мрежа са још једног кружока који ових дана по америчкој престоници ничу као печурке после кише… јесте створена. Четиристо столица попуњено је два сата пре заказаног догађаја, а они који су дошли тачно на време сели су испред свих, на под.

"Тако ми је драго и чудно што сам овде с вама у Вашингтону. Јер, кад год сам до сада долазила у главни град нисам успевала да одем даље од Беле куће", рекла је Алис Вокер. Не би ни мрднула од Беле куће а већ је бивала ухапшена.

"Пре две године покушавале смо да објаснимо актуелном председнику Америке Џорџу Бушу да је рат у који се упустио погрешан. И, наравно, милиција нас је у томе спречила", додала је Вокерова.

Уместо да стално мислимо о републиканцима и демократама, ко ће кога надјачати и победити, сваке четири године кад се приближе избори и кад почну да нам обећавају шта ће све да засаде у нашем комшилуку, морали бисмо да размишљамо о потпуно новом систему који ће свима омогућити пристојан живот, бесплатну и потпуну здравствену заштиту, бесплатно образовање на свим нивоима. Значи, сада се бескрајно наглаба о томе ко ће бити нови председник САД. Да ли је Америка зрела да јој на челу буде жена или црни председник? Или смо толико "узнапредовали" да ћемо за председницу чак изабрати црну жену?

"Мислим ипак да је ово време право јер нам омогућава да сазнамо и видимо шта се дешава у целом свету, на целој нашој јединој планети. Само седам одсто Американаца има пасош, али готово сви (99 одсто) имамо телевизор и Интернет. Сада када имамо информацију, потребно је само да схватимо да једна идеја дефинитивно мора да се промени: то је идеја капитализма. Он није добар за планету Земљу јер је троши и уништава, па не може бити добар ни за нас Американце. Злочин је слати нашу децу да се боре и убијају људе које никада нису видели, никада срели, често никада у свом животу ни чули за њих.

Америка је у тај рат кренула из личне похлепе, зато што хоће да освоји и контролише ирачку нафту".

Готово свака констатација Алис Вокер прекидана је гласним одобравањем из публике и пљеском. У реду да се дође до њеног потписа на књигу чекало се читав сат. Све књиге су распродате а управа "Политике и прозе" обећала је да ће их ко год жели добити са потписом, накнадно. Овога пута о хапшењу није било ни говора.

Дан пре овог политичког скупа умотаног у целофан "литерарне вечери", прошле среде, у вашингтонској националној катедрали, прелепој грађевини за добронамерне људе свих вера, кружок са сличном темом организован је поводом доласка Изабел Аљенде, чилеанске књижевнице која је удајом постала Американка и живи у Калифорнији. Изабел Аљенде као писца не треба посебно представљати код нас, где су многе њене књиге преведене и читане. Нећака свргнутог социјалистичког председника Салвадора Аљендеа побегла је после Пиночеовог војног удара, прво у Венецуелу, а са својом првом књигом, написаном пре 21 годину, "Кућа духова", одушевила је литерарну публику као настављач Маркесовог магичног реализма. И она је, међутим, причајући само узгредно о својој новој књизи "Инес, моја душа", предлагала како да Америка почне да "вида своје историјске ране".

"У Чилеу имамо први пут у историји жену председника, Мишел Башеле. Откако је она на челу државе, 60 одсто од пореских такси одлази на социјалне програме. Да ли можете да замислите како би изгледао живот у Америци када би бар пола од те суме, уместо на ратове, било употребљено на здравство, или образовање." 

Како да се као Американци извучемо из овог трагичног рата у Ираку, како да се излечимо, питали су из публике. Изабел Аљенде је опет говорила о Чилеу, и како је потребно да се призна и види истина., да се призна кривица, да се не бежи од извињења. Мора се бар накнадно саосећати са патњом народа који је окупиран. "Ми морамо да схватимо и признамо шта смо урадили и да покушамо да се излечимо. Али то још и сада делује немогуће. Јер ми заправо не знамо шта се све догађа. Ми немамо имена погинулих, ми не знамо колико је цивила у Ираку изгубило живот, стално се нешто замагљује, заобилази. Много тога се решава иза затворених врата.

Била сам запрепашћена када је Конгрес гласао за дозвољавање тортуре. Да ли је могуће да се то дешава у Америци? Зар ти људи немају маште, зар не могу да замисле шта је злостављање? Зар не могу себе или своје дете да ставе у положај мученог затвореника? Моћници на власти очигледно немају машту. Ја знам шта је мучење по затворима.