Рагби лопта у рукама, добре оцене у индексу

Да су љубав према спорту и снажна воља јачи од животних недаћа, сведочи Александар Петровић, штићеника Дома за смештај деце и омладине лишене родитељског старања „Дринка Павловић”. Недуго пошто је 1995. као осмогодишњак смештен у установу у Улици Косте Главинића на Сењаку, почео је да тренира рагби. Данас је овај двадесетдвогодишњи младић репрезентативац Србије у игри са јајастом лоптом, првотимац РК „Партизан” и тренер млађих селекција у „Краљевском београдском рагби клубу”.

Александар је и успешан студент једне приватне високе спортске и здравствене школе. Оставља утисак особе пуне самопоуздања. Ускоро ће, захваљујући финансијској помоћи општине Савски венац, отићи на практичну наставу на Копаонику.

– Специјалност на студијама ми је рекреација. На помен те речи многи људи помисле на фитнес или аеробик. То је само део рекреативних активности, које обухватају много шири спектар делатности: појединачне и групне тренинге, психичке припреме и бројне друге аспекте које примењујем радећи са особама које желе да се баве спортом – објашњава млади тренер.

За рагби се заинтересовао када су представници националног савеза овог спорта 1997. године обишли дом и понудили штићеницима да похађају тренинге. Прошло је од тада туце година, а Александар је у међувремену, како каже у шали, обављао све функције у рагбију, једино није био председник савеза.

– Осим што играм и тренирам друге играче, делим правду на утакмицама, а зову ме и да будем делегат – каже нам.

Кад уграби луфта од силних обавеза, изађе са друштвом у „Стенку” или неки кафић. Задовољан је третманом у дому. Пре студија завршио је, стицајем околности, машинску школу у Раковици.

– После осмолетке хтео сам да упишем Спортску гимназију. На првом пријемном био сам испод црте, а термин за други покушај поклопио се са мојим одласком на параолимпијске игре у Ирској. Тамо сам као тренер радио са такмичарима штићеницима Дома за децу и омладину ометену у менталном развоју из Сремчице. Иако сам на крају морао да упишем средњу машинску школу, јер је тамо остало места, позив сам прихватио – одаје Александар хуманост.

На растанку, желимо му да се лепо проведе на Копаонику. У маниру озбиљног и посвећеног човека, испраћа нас речима:

– Нема ту провода, друже, мора да се учи и на Копу...

Д. Буквић