Ragbi lopta u rukama, dobre ocene u indeksu

Da su ljubav prema sportu i snažna volja jači od životnih nedaća, svedoči Aleksandar Petrović, štićenika Doma za smeštaj dece i omladine lišene roditeljskog staranja „Drinka Pavlović”. Nedugo pošto je 1995. kao osmogodišnjak smešten u ustanovu u Ulici Koste Glavinića na Senjaku, počeo je da trenira ragbi. Danas je ovaj dvadesetdvogodišnji mladić reprezentativac Srbije u igri sa jajastom loptom, prvotimac RK „Partizan” i trener mlađih selekcija u „Kraljevskom beogradskom ragbi klubu”.

Aleksandar je i uspešan student jedne privatne visoke sportske i zdravstvene škole. Ostavlja utisak osobe pune samopouzdanja. Uskoro će, zahvaljujući finansijskoj pomoći opštine Savski venac, otići na praktičnu nastavu na Kopaoniku.

– Specijalnost na studijama mi je rekreacija. Na pomen te reči mnogi ljudi pomisle na fitnes ili aerobik. To je samo deo rekreativnih aktivnosti, koje obuhvataju mnogo širi spektar delatnosti: pojedinačne i grupne treninge, psihičke pripreme i brojne druge aspekte koje primenjujem radeći sa osobama koje žele da se bave sportom – objašnjava mladi trener.

Za ragbi se zainteresovao kada su predstavnici nacionalnog saveza ovog sporta 1997. godine obišli dom i ponudili štićenicima da pohađaju treninge. Prošlo je od tada tuce godina, a Aleksandar je u međuvremenu, kako kaže u šali, obavljao sve funkcije u ragbiju, jedino nije bio predsednik saveza.

– Osim što igram i treniram druge igrače, delim pravdu na utakmicama, a zovu me i da budem delegat – kaže nam.

Kad ugrabi lufta od silnih obaveza, izađe sa društvom u „Stenku” ili neki kafić. Zadovoljan je tretmanom u domu. Pre studija završio je, sticajem okolnosti, mašinsku školu u Rakovici.

– Posle osmoletke hteo sam da upišem Sportsku gimnaziju. Na prvom prijemnom bio sam ispod crte, a termin za drugi pokušaj poklopio se sa mojim odlaskom na paraolimpijske igre u Irskoj. Tamo sam kao trener radio sa takmičarima štićenicima Doma za decu i omladinu ometenu u mentalnom razvoju iz Sremčice. Iako sam na kraju morao da upišem srednju mašinsku školu, jer je tamo ostalo mesta, poziv sam prihvatio – odaje Aleksandar humanost.

Na rastanku, želimo mu da se lepo provede na Kopaoniku. U maniru ozbiljnog i posvećenog čoveka, ispraća nas rečima:

– Nema tu provoda, druže, mora da se uči i na Kopu...

D. Bukvić