Наполеон у Бостону

Танјуг специјално за „Политику”
Бостон – Занимљива комбинација: самодржац, цар, Наполеон Бонапарте и револуционарни, републикански Бостон. Из ње је добијена раскошна, спектакуларна изложба „Симболи моћи: Наполеон и уметност ампир стила 1800–1815” која је постављена у бостонском Музеју лепих уметности до 27. јануара, а затим се сели у париски Музеј декоративних уметности где ће бити изложена од 2. априла до 5. октобра.

Бостон би, барем на први поглед, био последње место где би се очекивала изложба посвећена неком европском владару 19. века, јер из њега, престонице краљевских колонија у Америци, кренуо је пламен побуне који је 1783. донео Сједињеним Америчким Државама независност а 1789. године, када је избила Француска револуција, САД су изабрале Џорџа Вашингтона за свог првог републиканског председника.

Међутим, Наполеонов империјални Париз постао је Мека за бостонску елиту, а стил ампир креиран да увелича велелепност „новог Рима” и директног наследника римских цезара и Карла Великог, обновитеља традиција Светог римског царства, како је себе доживљавао „каплар са Корзике”, који је под својом чизмом држао целу Европу до Ла Манша на западу и Москве на истоку, освојио је нове богаташе с оне стране Атлантика. Међу 200 експоната бостонске изложбе постављене у салама чији су зидови прекривени сомотским драперијама у боји императорског пурпура, поред оних који су допремљени из Наполеонових палата Малмезона, Тиљерија, Фонтенблоа…, равноправно место заузимају они из приватних и јавних колекција Бостона, било да се ради о луксузном порцелану, намештају или тоалетама. То је све донето у Бостон у ковчезима америчке елите која се веома добро осећала у салонима и палатама скоројевића којима је нови император Наполеон поделио титуле и богатства, донета у Париз као ратни плен са његових похода на Египат, Италију, Немачку, Белгију, Пољску, Шпанију, Холандију, Далмацију...

Као достојан „увод” у монументални стил, осмишљен да истовремено дочара моћ, војничку строгост, богатство и високе идеале на којима је почивала Француска револуција, на изложби је репрезентативни портрет Наполеона на престолу у крунидбеној одори, рад Жана Огаста Доминика Енгра, рађен 1806. Одевен је у сомот и огрнут плаштом од хермелина као средњовековни владари, са златним ловоровим венцем на глави као римски цезари и са симболима царске моћи у рукама – скиптром и „руком правде” које је имао Карло Велики.

Ту је и један од оригиналних престола, израђених после крунисања 1804. за сваку од царских резиденција, на којем су сви битни симболи и мотиви преузети из античке уметности. Затим, Наполеонов парадни мач, његов „кирас” (парадни грудни оклоп), столице, столови које је носио на своје ратне походе. Сви предмети који су израђивани за цареву личну употребу, за његову прву супругу, царицу Жозефину, и другу, Марију Лујзу, затим они којима су опремане царске одаје (сатови, лампе, кревети, фотеље, комоде, писаћи столови, светиљке, лавори, крчази, сервиси за чај и ручавање, декорације за трпезе) декорисани су веома смишљено, одабраним орнаментима који су носили, за оно време, читљиве пропагандне и политичке поруке. Најважнија су два императорова амблема: „меровиншка пчела” и римски орао који су свугде присутни. Наполеон је одабрао пчелу која је у антици била симбол бесмртности јер је у гробу франачког краља Хилдерика I који је владао у петом веку пронађено више од 300 златних пчела, и то је требало да га повеже са првим домаћим династијама.

Мотив орлова са раширеним крилима које су римске легије носиле у рат, Наполеон је преузео као ознаке своје армије, али и свог императорског достојанства. Из средњовековне хералдике преузео је петокраку звезду као знак витешког достојанства, коју је укључио у свој грб, и често је слово „N” стављао у центар петокраке, или га је окруживао венцем од ловоровог или храстовог лишћа. Ловор је био симбол војне победе док је храст био знак јачине и издржљивости. Ликторска секира је требало да подсети да ново царство заступа и брани врлине и вредности републиканског Рима

Као пандан тим ратничким и мужевним мотивима, ампир стил је донео и читав низ оних који су требали да буду метафора за женственост, јер су асоцирали на љубав и завођење. Они су се користили на предметима који су окруживали две Наполеонове царице. За Жозефину је омиљени мотив био лабуд, као симбол заводљивости и елеганције, али и рог изобиља комбинован често са њеним иницијалом „J”. Док су столице и столови рађени за Наполеона и његове генерале и дворјане били строгих равних линија са лављим главама код ручки и украшени рељефима или интарзијама са темама из војне историје Рима, у дамским спаваћим собама биле су постеље у виду шкоље да би асоцирале на ону из које се родила Венера. Највећи експонат међу многима који имају колосалне димензије је тепих рађен за престону дворану у двору Тиљери са џиновским мотивима пчела и монументалним словом „N”.

Истовремено, у витринама су изложени деликатни порцелански тањири и шоље израђени у Севру специјално за царицу Жозефину на којима су сликане егзотичне биљке и цвеће које је расло у вртовима палате Малмезон. Она је у том „љубавном гнезду” који је свила за Наполеона имала врт и стакленике са 10.000 ретких биљака.

Време највеће славе од крунисања до развода и новога брака, обележили су најскупоценији предмети као што је „неф” царице Жозефине, златна посуда са скулптурама у којој се налазио њен лични прибор за јело и која је стављана на сто испред њеног тањира као знак царског достојанства. Комади накита, на којима су уграђени минијатурни мозаици са мотивима из римског периода, откривају невероватно мајсторство париских златара, а ту су и сервиси израђени за самога цара на којима су слике градова и двораца које је освојио током своје релативно кратке, али брилијантне војничке каријере.

Можда је нешто од Наполеоновог метода ширења демократских идеја огњем и мачем блиско савременим Американцима, или су поносни што је нешто од раскоши његових палата стигло до Бостона још пре два века, тек изложба „Симболи моћи: Наполеон и уметност ампир стила 1800–1815” била је догађај сезоне „америчке Атине”.