Човек са два живота

На зидовима његове радне собе нема уметничких слика. Оно мало слободног простора који нису заузеле књиге (а међу њима завидна збирка од стотинак речника спремних – попут послушних војника – да ускоче у нови бој, чим му затребају) деле један прозор и један велики колаж састављен од фотографија и новинских исечака. Са тог прозора Живорад Ковачевић осматра вољени град, ослушкује жамор из оближње саобраћајнице и, као брижни отац, покушава да одгонетне чиме би, још, могао да помогне свом мезимцу.

Наш домаћин је био један од најуспешнијих и најпопуларнијих градоначелника Београда, и тих се година (од 1974. до 1982) и данас присећа са посебном нежношћу. А колико су њега волели и ценили Београђани може се, поред осталог, открити из текстова, писама и карикатура сложених у онај зидни колаж.

Добро вече, овде градоначелник

– На место градоначелника сам ступио добро припремљен: већ сам имао 14 година искуства у Сталној конференције градова и општина Југославије, „калио се” претходно као потпредседник Скупштине града (председник је тад био Бранко Пешић), а и моја магистарска теза се односила на управљање градовима. Нисам, дакле, ту дошао као партијски кадар, већ као стручњак. Знао сам тај посао „у душу”, имао сам визије (неке су се оствариле, неке нису, рецимо железнички мост, али такви су били приоритети). Поносан сам што су у време мог мандата у рекордном року завршени конгресни центар „Сава” (за историјско заседање КЕБС-а) и хотел „Интерконтинентал” (за скупштину ММФ-а и Светске банке), што смо градили од 10.000 до 12.000 станова годишње… а посебно што сам увео обичај да будем у непосредном контакту са грађанима, да сваког четвртка одговарам на њихова питања на радију „Студија Б” (који је и основан за потребе Београђана). Свако је могао да ме позове и телефоном ако има неки проблем. Понекад је то било и незгодно, али сам научио да свему приступам са хумором.

Једном ми тако зазвони телефон усред ноћи, око пола два. Пита ме човек: „Је ли то градоначелник?”, и кад потврдим, он се пожали да је његова зграда већ три дана без воде. Бесан сам што ме пробудио, али – шта ћу. Сутрадан ујутру одмах позовем директора Водовода, покаже се да је пресечена нека цев. У току дана све је било сређено. Сачекам, међутим, пола два ноћу, па окренем број оног човека што се жалио. Наравно, пробудио сам га: „Само да вам јавим да сте добили воду!” – приповеда Ковачевић.

У друштву председника и нобеловаца

(/slika2)Део необичног „зидног албума” су и фотографије чланова породице – одане супруге Маргите (којој је својевремено посветио своју прву, а сад и своју најновију књигу), кћери Јелене, професорке у Америци, сина Радована, архитекте у Њујорку, и унука Данице, Катарине и Јулије. На осталим снимцима распознајемо високог, маркантног Ковачевића са пријатељима, колегама и познатим јавним личностима у Скупштини града, у СИВ-у, на новобеоградским градилиштима, у разговору са грађанима… Видимо га као југословенског амбасадора у разговору са тадашњим, 41. по реду председником САД Џорџом Бушом (старијим), како се рукује са његовим претходником Роналдом Реганом, и како, у улози председника Скупштине града, дочекује Регановог претходника Џимија Картера.

– Срео сам се са шест америчких председника: са Џоном Кенедијем (док сам био на Харварду), са Ричардом Никсоном, Џералдом Фордом и Џимијем Картером (кад су били у посети Београду), са Бушом старијим и Реганом (као амбасадор у Вашингтону). Кад сам предавао акредитиве Регану (1987) повео сам, како протокол налаже, на свечаност и породицу. Супруга и ћерка се дотерале, ја у смокингу, син – у фармеркама, бунтовник! Запази га председник и позове у страну. Мислим се, сад ће да га „изриба”. Кад, враћа се Радован сав озарен. „Матори стварно није лош!”, каже. Био је Реган велики шармер, сјајан комуникатор – примећује Ковачевић.

На црно-белој фотографији из 1960. године, уочљиви млади човек који ће, касније, ту више пута долазити као предавач и драги гост, издваја се висином у групи последипломаца – стипендиста на престижном универзитету Беркли у Калифорнији. Крај њега два нобеловца, од укупно 18 колико их је изнедрио овај универзитет. Друга фотографија из тог времена, снимљена 1963, приказује Ковачевића на Харварду, са његовим ментором Хенријем Кисинџером (пре него што ће постати саветник за националну безбедност Беле куће), са којим се редовно дописивао, често виђао и до данас одржао добре односе.

– Добро се сећам једне моје посете Кисинџеру, пре неку годину. Срдачно ми је отворио врата, понудио ме пићем, а онда почео разговор речима: „Ви Срби сте прошли век започели ратовима, завршили сте га ратовима… Шта нам лепо спремате за овај век?“.

„Лажни пријатељи“

У својој политичкој, академској и дипломатској каријери Живорад Ковачевић је имао прилику да се сретне и блиско сарађује са некима од најзначајнијих светских научника и државника друге половине 20. века, а захваљујући својој завидној ерудицији, оштроумности, личном шарму и умећу да о важним и осетљивим темама говори отворено, јасно, непосредно и аргументовано, а у исто време занимљиво и духовито, стекао је њихово уважавање, подршку и наклоност.

(/slika3)Исте особине су му обезбедиле велики углед у домаћим, регионалним и међународним организацијама (био је потпредседник Међународног савеза градова и локалних власти, председник Форума за међународне односе и Европског покрета у Србији, један je од иницијатора Игманске иницијативе и копредседник Цивилног српско-албанског дијалога…) и допринеле да његове стручне књиге, једнако као и јавна иступања, публика дочека са изузетним интересовањем.

„Међународно преговарање” (које је 2004. објавио с идејом да помогне својим студентима на београдској Дипломатској академији) и даље је једини уџбеник ове врсте у Србији и Хрватској. Књиге „САД и југословенска криза” (2000), „Србија и свет: Између ароганције и понизности” (2004) и „Америка и распад Југославије” (2007) доживеле су неколико издања (потоња је представљена у 10 градова бивше СФРЈ) и освојиле више читалаца него многа дела забавне литературе. Миљеник му је, ипак, најновије „интелектуално чедо” – речник „Лажни пријатељи у енглеском језику – замке дословног превођења”. Овај јединствени водич кроз најчешће грешке које настају кад се у преношењу одређених фраза и изрека из једног у други језик ослањамо на њихов облик, а не на смисао, чита се као хумористички роман, а користи као драгоцени приручних не само за преводиоце, већ и за студенте, новинаре и разне друге стручњаке.

Како је амбасадор постао преводилац

– Писање речника је постало мој други живот, кад се окончао онај први, јавни. Наиме, 1989. године сам, на захтев Слободана Милошевића (тада председника Председништва СР Србије), опозван са места амбасадора СФРЈ. Дао сам отказ на све функције и са неколико бивших директора основао консултантску фирму „Проман”, али како она због политичких притисака није успевала да склапа уговоре, 1991. сам отишао у превремену пензију. У време највеће кризе остао сам без прихода. А онда сам објавио „Српско-енглески речник идиома, израза и изрека” и схватио да се и од тога може живети, макар скромно. Шест година касније (1997) штампан је „Енглеско-српски фразеолошки речник”, а 2002. и његов српско-енглески пандан. Сад радим нову верзију – додаје Ковачевић.

На самом прагу осамдесете године живота, озбиљно нарушеног здравља, али и даље се с несмањеном енергијом залажући за сарадњу земаља региона и њихов што скорији улазак у Европску унију, наш саговорник нерадо говори о својим плановима, о намери да напише књигу „Европа и распад Југославије”; синопсис за „алтернативну историју Србије после Осме седнице” под насловом „Шта би било кад би било”; скицу за „Немемоаре” и „Треће доба”…

Пре него што ће нас испратити да би се вратио писању („Ни дана без ретка!”), признаје:

– Знате, градоначелник, министар, амбасадор… то би могао да буде свако. Али ове књиге, ови речници, то је мојих руку дело. На то сам, ипак, највише поносан!