Једна пресуда, два тумачења

Много важније питање од тога шта Србија треба да предузме после пресуде Међународног суда правде, било каква пресуда да буде, јесте да ли Србија искрено и довољно ради на заштити свог територијалног интегритета и суверенитета. Мој став у вези с одлуком Србије да се ово питање стави пред МСП јесте да је то урађено првенствено да би се добило на времену, с надом да би Србија могла да побољша своју позицију што се тиче чланства у ЕУ. И друго, уверен сам да ово представља неки минимум од могућих потеза који и дан-данас стоје Србији на располагању кад је реч о одбрани територијалног интегритета и суверенитета.

У суштини, сама пресуда није толико битна јер се унапред зна да Албанци и њихови главни спонзори неће прихватити пресуду која би проглашење независности Косова означила илегалним. И српске власти су такође изјавиле да пресуда која би ишла против Србије не би уопште мењала одлучност Србије да не призна независност Косова. Имајући то у виду, можемо да кажемо да независно од тога какав ће бити исход, Србија би требало озбиљно да размисли о својим наредним корацима. По мом мишљењу, пред њом су две реалне опције.

Прва је да Србија прогласи моралну победу, а да у суштини не предузме ништа ново, једноставно прихватајући статус кво. Својом моралном победом и подршком једног броја земаља Србија би тако и даље стварала утисак као да независност Косова уопште не постоји. Проблем ове опције јесте у томе што држава кад-тад мора да одлучи шта јој је важније – очување територијалног интегритета и суверенитета или чланство у ЕУ. Циници би рекли да је опредељивање лакше што би време више пролазило. Проблем је у томе што оваква одлука неће нимало побољшати положај Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији и што у суштини не доприноси изградњи стабилности на овим просторима.

Друга реална опција јесте да Србија прогласи моралну победу, али и да предузме друге правне потезе, користећи пресуду, у целини или делимично, као основу за нове тужбе против земаља које су признале независност Косова и Метохије. То би можда краткорочно компликовало аспирације Србије за улазак у ЕУ, јер би таква врста тужбе, поготово против чланице ЕУ, нпр. Холандије, изазвала бурна реаговања и притисак да одустане од тужбе.

С друге стране, Србија треба да има у виду правне потезе које је влада Републике Српске предузела против високог међународног представника и његовог заменика. Иако изазивају оштру критику Америке и ЕУ, ови потези су успели да смање притисак на РС и обуставили су грубу политику условљавања. Једноставно су помогли да ојачају позиције РС. Уверен сам да кад би Србија имала сличан приступ проблему условљавања, и она би кроз додатне правне мере и тужбе успела да ојача сопствене позиције.

Али и са једном и са другом опцијом битно је да се Србија истовремено залаже за директне разговоре са изабраним политичким представницима Албанаца са Косова. Ако ни за шта друго, онда због тога што ће кад-тад бити потребно с њима разговарати, ако ћемо решавати практичне проблеме Срба на Косову и ако желимо да створимо бољу атмосферу за будуће озбиљније дебате о статусу Косова. Мислим, такође, да је крајње време да српски политичари престану да манипулишу са Србима на Косову и да се према њима изгради јасна политика чија суштина мора бити њихова добробит. Није фер да се борба за суверенитет и интегритет Србије највише води преко њихових леђа.

Наравно, неко ће рећи да постоји још једна опција, а то је да после пресуде Србија прогласи победу, а полако и тихо прихвати ,,реалност” да је Косово изгубљено. Иако је и ово могуће, мислим да је ова опција нереална, јер би пуно коштала садашњу коалицију на наредним изборима, а и због тога су је више пута категорично одбијали представници српске владе.

Пресуда МСП-а неће нити може натерати Албанце да повуку проглашење независности, нити ће успети одбранити територијални интегритет и суверенитет Србије. Пресуда може и једној и другој страни само да донесе додатне аргументе у корист сопствених ставова. Због тога се не треба пуно надати нити у пресуду превише уздати.

Политички аналитичар