После наде, време је за смела дела

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 22.  децембра – Барак Обама се латио истински амбициозног подухвата да редефинише амерички поглед на свет и да САД повеже са помаљајућим историјским контекстом 21. века, али његова спољна политика је досад подстакла више очекивања него што је донела стратешких пробоја. После наде, време је за смела дела.

Ово је основна порука свеобухватне анализе спољне политике новог америчког председника из пера овдашњег ветерана у међународној арени Збигњева Бжежинског (81) који америчке председнике саветује још од 1977, када је био саветник за националну безбедност Џимија Картера и има репутацију великог геостратега.

У главном тексту тексту јануарско-фебруарског издања „Форин аферса”, гласила утицајног Савета за спољне односе, као главна Обамина постигнућа он наводи нову позицију Вашингтона у којој „ислам није непријатељ”, и то што „глобални рат против терора” не дефинише садашњу америчку улогу у свету.

Плусеви су и позиционирање улоге „поштеног посредника” у израелско-палестинским преговорима, спремност да се разговара са Ираном, не само о његовом нуклеарном програму, док је ангажовање у Авганистану добило димензије ширег политичког подухвата, а не само војног.

У заслуге му приписује и енергичније залагање за смањивање нуклеарних арсенала, третирање Кине не само као економског већ и као геополитичког партнера, унапређивање односа са Русијом, уз очигледно задовољавање интереса обе стране и „колегијалан” приступ трансатлантским односима.

За све ово, по Бжежинском, Обама је заслужио додељену му Нобелову награду за мир. Уз то, показао је и „аутентичан осећај за стратешко усмерење, солидно разумевање данашњег света и улогу Америке у њему”, док истовремено не пренебрегава ни кључне социјалне и еколошке дилеме са којима се суочава човечанство, а према којима је Америка „била равнодушна исувише дуго”.

Као инсајдер, Бжежински скреће пажњу да Обама има највећи тим за националну безбедност у историји: више од 200 људи, што је четири пута више него што је за ове послове ангажовао његов претходник Џорџ Буш. Дискретно наводи и ко је ко у спољнополитичкој хијерархији председниковог окружења. Главни ослонац је потпредседник Џо Бајден, па затим саветник за националну безбедност Џејмс Џонс, расте и утицај секретара за одбрану Роберта Гејтса, док за шефицу дипломатије Хилари Клинтон каже да „има председниково уво”.

Уз оцену да је Обамина редефиниција спољне политике САД „рањива”, Бжежински председнику саветује да начини одважније искораке на три главна фронта: у блискоисточном мировном процесу, према иранском нуклеарном програму и рату у Авганистану. „Парализа израелско-палестинског сукоба траје исувише дуго и нерешавање тог питања има штетне последице за Палестинце, за регион и за САД, а у коначном исходу ће наудити и Израелу”, каже Бжежински.

Што се тиче Техерана, они који заступају чвршћи став треба да имају у виду да ће Америка сносити сву одговорност за „болне последице” у случају напада на Иран, без обзира на то ли га извела она или Израел. „Поводом Ирана Обама би морао да буде предводник, као што је досад био случај, а не да буде вођен.”

У Авганистану је добро урадио што је одустао од амбициознијег, донекле и идеолошког, циља да од те земље направи модерну демократију, што је било дефинисано на почетку овог ангажмана. Али Америка мора да буде веома пажљива да њено присуство у Авганистану и Пакистану „тамо не буде доживљено као још један пример западног колонијализма”, поручује Бжежински.

У закључку текста, уз уважавање околности да су главне преокупације прве године Обаминог мандата биле економска криза и унутрашња политичка битка око реформе система здравствене заштите, Бжежински препоручује да би, „подједнако у интересу САД и човечанства”, у наредне три године Обама морао да са „упорном смелошћу” у спољној политици стреми ка испуњењу великих нада које је подстакао.