Posle nade, vreme je za smela dela

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 22.  decembra – Barak Obama se latio istinski ambicioznog poduhvata da redefiniše američki pogled na svet i da SAD poveže sa pomaljajućim istorijskim kontekstom 21. veka, ali njegova spoljna politika je dosad podstakla više očekivanja nego što je donela strateških proboja. Posle nade, vreme je za smela dela.

Ovo je osnovna poruka sveobuhvatne analize spoljne politike novog američkog predsednika iz pera ovdašnjeg veterana u međunarodnoj areni Zbignjeva Bžežinskog (81) koji američke predsednike savetuje još od 1977, kada je bio savetnik za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera i ima reputaciju velikog geostratega.

U glavnom tekstu tekstu januarsko-februarskog izdanja „Forin afersa”, glasila uticajnog Saveta za spoljne odnose, kao glavna Obamina postignuća on navodi novu poziciju Vašingtona u kojoj „islam nije neprijatelj”, i to što „globalni rat protiv terora” ne definiše sadašnju američku ulogu u svetu.

Plusevi su i pozicioniranje uloge „poštenog posrednika” u izraelsko-palestinskim pregovorima, spremnost da se razgovara sa Iranom, ne samo o njegovom nuklearnom programu, dok je angažovanje u Avganistanu dobilo dimenzije šireg političkog poduhvata, a ne samo vojnog.

U zasluge mu pripisuje i energičnije zalaganje za smanjivanje nuklearnih arsenala, tretiranje Kine ne samo kao ekonomskog već i kao geopolitičkog partnera, unapređivanje odnosa sa Rusijom, uz očigledno zadovoljavanje interesa obe strane i „kolegijalan” pristup transatlantskim odnosima.

Za sve ovo, po Bžežinskom, Obama je zaslužio dodeljenu mu Nobelovu nagradu za mir. Uz to, pokazao je i „autentičan osećaj za strateško usmerenje, solidno razumevanje današnjeg sveta i ulogu Amerike u njemu”, dok istovremeno ne prenebregava ni ključne socijalne i ekološke dileme sa kojima se suočava čovečanstvo, a prema kojima je Amerika „bila ravnodušna isuviše dugo”.

Kao insajder, Bžežinski skreće pažnju da Obama ima najveći tim za nacionalnu bezbednost u istoriji: više od 200 ljudi, što je četiri puta više nego što je za ove poslove angažovao njegov prethodnik Džordž Buš. Diskretno navodi i ko je ko u spoljnopolitičkoj hijerarhiji predsednikovog okruženja. Glavni oslonac je potpredsednik Džo Bajden, pa zatim savetnik za nacionalnu bezbednost Džejms Džons, raste i uticaj sekretara za odbranu Roberta Gejtsa, dok za šeficu diplomatije Hilari Klinton kaže da „ima predsednikovo uvo”.

Uz ocenu da je Obamina redefinicija spoljne politike SAD „ranjiva”, Bžežinski predsedniku savetuje da načini odvažnije iskorake na tri glavna fronta: u bliskoistočnom mirovnom procesu, prema iranskom nuklearnom programu i ratu u Avganistanu. „Paraliza izraelsko-palestinskog sukoba traje isuviše dugo i nerešavanje tog pitanja ima štetne posledice za Palestince, za region i za SAD, a u konačnom ishodu će nauditi i Izraelu”, kaže Bžežinski.

Što se tiče Teherana, oni koji zastupaju čvršći stav treba da imaju u vidu da će Amerika snositi svu odgovornost za „bolne posledice” u slučaju napada na Iran, bez obzira na to li ga izvela ona ili Izrael. „Povodom Irana Obama bi morao da bude predvodnik, kao što je dosad bio slučaj, a ne da bude vođen.”

U Avganistanu je dobro uradio što je odustao od ambicioznijeg, donekle i ideološkog, cilja da od te zemlje napravi modernu demokratiju, što je bilo definisano na početku ovog angažmana. Ali Amerika mora da bude veoma pažljiva da njeno prisustvo u Avganistanu i Pakistanu „tamo ne bude doživljeno kao još jedan primer zapadnog kolonijalizma”, poručuje Bžežinski.

U zaključku teksta, uz uvažavanje okolnosti da su glavne preokupacije prve godine Obaminog mandata bile ekonomska kriza i unutrašnja politička bitka oko reforme sistema zdravstvene zaštite, Bžežinski preporučuje da bi, „podjednako u interesu SAD i čovečanstva”, u naredne tri godine Obama morao da sa „upornom smelošću” u spoljnoj politici stremi ka ispunjenju velikih nada koje je podstakao.