Са Запада, с љубављу

Многи страни коментатори, после првог круга председничких избора у Србији, праве поређења Србије са Украјином или Белорусијом. У неком површном смислу, поређење са Украјином је разумно. Украјина је, као и Србија, подељена на тзв. проевропске и тзв. про руске снаге. (Обе су хотимице стављене под знак „тзв.”, јер је стварност много сложенија.) Сличност је такође у томе што и Украјина (наравно много више), а и Србија имају блиске културне и историјске везе са Русијом. Везе Русије и Украјине су толико очигледне да их не треба ни објашњавати. Али, и руско-српске везе су релативно снажне, не само због заједничке религије, већ и због руске подршке Србији током већег дела XIX века, a наравно и 1914. Свакако, било је и другачијих епизода (као са Санстефанским миром) које су ишле на штету Србије, али оне нису доминирале. Љубитељи литературе сетиће се, рецимо, да Вронски, после трагичне смрти Ане Карењине, одлази 1875. у Босну да се бори на српској страни.

Али, између Србије и Украјине постоје и значајне разлике. Украјинска располућеност је географска и језичка. Источна Украјина је претежно руско говорно подручје, са де факто руским становништвом које природно тежи ближим везама са Русијом. Западна Украјина је националистичка и често унијатска. Природно би ова прва била доминирајућа, узимајући у обзир број становника, али је економска привлачност Европске уније и Украјини наклоњена политика „Евро-сојуза” допринела томе да је данас однос у Украјини око пола-пола. Управо је обрнута ситуација у Србији. Нетактична и осорна политике Европске Уније (и САД) допринела је да нормални однос од рецимо 60-40 у корист „реформских” снага, постане 50-50 какав је данас.

Још од пада Милошевића, политика Уније према Србији представљала је комбинацију ситничавог уцењивања и арогантних лекција. Подршка већине чланица Уније отцепљењу Косова је позната, иако ЕУ није била главни организатор тога отцепљена, нити творац вештачких рокова. Али, уместо да се, када је већ одлучила да подржи независност Косова, Унија понаша са тактом према Србији, она ради управо супротно. Како, рецимо, другачије тумачити изјаву британског министра иностраних послова у којој се независност најављује за дан после другог круга председничких избора у Србији?

Чак ни у стварима где је Европска унија помогла Србију, као што је финансијска помоћ у годинама непосредно после пада Милошевића, или отпис две трећине државних дуговања, због исцрпљујуће политике ситничавих уцењивања, Унија никада код становништва није добила признање какво би се могло очекивати. Концесије су даване преко воље, и одмераване на кап. Једна година је улудо страћена када је Европска унија одлучила да прекине преговоре са Србијом због неиспоручења Младића Хагу, да би се после ти преговори наставили иако основни услов није био испуњен. Остао је горак укус условљавања и уцењивања. Условљавање се правдало поштовањем европских начела. Рецимо, пре неколико дана је холандски министар иностраних дела изјавио да без Младића у Хагу нема могућности за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), јер „европске правила морају једнако важити за све”. Интересантно је да та „једнака правила” нису важила за Хрватску која је ССП потписала још давне 2001. године, а чији је Споразум постао пуноважан фебруара 2005., десет месеци пре хапшења Готовине. Интересантно је, такође, да Британија и Холандија, два најљућа поборника поштовања међународних правила у случају Србије, нису сматрала да се та правила крше када су послале своју војску у нелегалну агресију и окупацију Ирака. Штавише, поред Младића, који би свакако требало да се нађе у Хагу, поставља се и питање одговорности холандских официра и војника за масакр у Сребреници. Ако је Младић одговоран за тај злочин, холандски официри су одговорни за саучесништво. Нисмо приметили да их холандски суд за то терети.

Више од седам година (тачније око две хиљаде седамсто дана) после пада Милошевића није било довољно Унији да започне преговоре са Србијом око укидања виза, можда једином ствари коју већина становништва очекује од Уније и која за њих представља реалан добитак о коме би прилично размишљали пред одлазак на гласање. Сада, три дана пре другог круга избора и вероватно неколико недеља пред проглашење независности Косова, одједном је Европска унија насла времена и чиновника да о укидању виза преговара.

Сви ти ситничави, изнуђени, невољни потези које је Европска унија вукла у последњих седам година, поред наравно оног основног—става према сецесији Косова –променили су „нормалан” однос снага у Србији и придобили бираче за радикале и Николића. Наравно, могуће је макијавелистички мислити да можда управо Европа и САД прижељкују победу Томислава Николића, јер би тако отцепљење Косова у неку руку добило свој „природни разлог” („Како је могуће терати те људе да живе у држави којој влада бивши Милошевићев сарадник и коалициони партнер и чији шеф одговара у Хагу?”), али ја пре верујем, бар у случају Уније, да се ради о непостојању визије, о ароганцији и бирократској крутости. Европа се понела, како је то пре скоро тридесет година певао Џони Штулић, као „хладна Вијена”.

Сарадник Карнегијеве задужбине за међународни мир, Вашингтон