Има дипломе, нема звања

Валентина Ђорђевић је дипломирани филолог опште књижевности и теорије књижевности. У јуну је завршила студије и од тада безуспешно тражи посао, јер је, како каже, тек по одласку у Национални биро за запошљавање сазнала да се школовала за занимање које заправо – не постоји.

– Нашег звања уопште нема на списку постојећих, што значи да ће нам бити понуђени различити послови, али да ниједан од тих ангажмана не укључује могућност запослења на неодређено време. Имам мало дете, али чак и да није тако, јасно је шта значи редован извор прихода. Непрекидно шаљем пријаве за посао, али немам баш много наде… Омогућено нам је да полажемо диференцијалне испите за библиотекаре, али не и ако бисмо хтели да радимо као предметни наставници – прича нам Валентина Ђорђевић.

Она је само једна од неколико стотина потписника петиције која од 2003. године „кружи” на релацији Министарство просвете – Филолошки факултет – студенти дипломирани по старом (дакле пре Болоње), а одскоро је чак и на Фејсбуку формирана група на ову тему.

Међу стотинак искустава из праксе, типичан је пример филолога који је четири године радио у једној војвођанској гимназији и са својим ђацима освојио тридесетак награда. На његово радно место недавно је примљен колега који је завршио српску књижевност, иако је петицију за његов останак потписало 300 ученика и родитеља. „Општи филолог” чије занимање не постоји сада ради као школски библиотекар.

Некадашњи студенти Филолошког факултета у Београду кажу да је, с обзиром на реформу, ово добар тренутак да им Министарство просвете изађе у сусрет и допуни Правилнике о врсти стручне спреме наставника у основној и средњој школи тако што ће да стави ово звање на списак оних која су предвиђена за извођење предметне наставе. То би уједно оправдало и чињеницу да се сваке године из буџета финансирају студије одређеног броја студената ове студијске групе, јер, како кажу, у најмању руку је необично да једна држава улаже новац у високо образовање људи за које у оквиру сопственог система није успела да пронађе адекватну примену.

Саветница декана београдског Филолошког факултета Јасмина Николић, иначе и један од координатора за реформу студијских програма каже да су ту два проблема – једно је питање звања, за које је надлежан Национални просветни савет за високо образовање, а друго је питање за Министарство просвете које прописује потребан фонд часова за наставнике.

– Они који уписују знају да не могу у наставу и ја кад сам уписивала знала сам да то није наставна група. Општа књижевност је општа књижевност, то је као кад би неко ко уписује шпански после мислио да може да предаје енглески – каже Николић, која је и асистенткиња на шпанској књижевности.

По њеном виђењу, овде је решење проблема или да министарство смањи фонд часова потребан за наставнике српског језика и књижевности или да општа књижевност промени свој студијски програм који није иницијално ни намењен да буде наставни.

Када је реч о онима који уписују „по Болоњи”, саговорница указује да је програм драстично реформисан и да је као такав добио акредитацију, као и да су звања у складу са оним што прописује Национални савет.

– Ми имао листу звања коју је на предлог факултета и Конференције универзитета Србије донео Национални савет. Она је објављену у „Службеном гласнику” и на основу ње се даје акредитација. То је по новом. Та веза између старог и новог јесте практичан проблем и није га лако разрешити – каже за наш лист професор др Срђан Станковић, председник Националног просветног савета, подсећајући да је управо при крају израда националног оквира квалификација, који би требало да реши овакве случајеве.

– Проблем је што није јасно дефинисано ко тај оквир квалификација треба да усвоји, министарство, влада…, па је Национални савет, схватајући колико је то важно, одлучио да тај посао сам заврши – објашњава проф Станковић.