У корак са околином

Кандидатуром за чланство у Европској унији Србија је најзад и званично показала решеност да делује у складу са околином. То је велика промена у курсу земље који су, и њени и туђи поступци, поодавно обликовали као изузетак од стања и кретања у њеном животном и стратешком окружењу.

„Приступницом” поднетом у Стокхолму почели смо, заправо, редефинисање националног, уз помоћ интернационалног, идентитета. Пословичној особености придодајемо уклопивост у правила која важе свуда око нас.

Не ради се у специфичном биоинжењерингу, већ о логичном исходу и неопходном прилагођавању околностима. Као никад, окружени смо јединством других. Сви су, такорећи, у континенталној унији или њој теже, па никоме није препоручљиво нити подесно да буде „страно тело” усред таквог све снажнијег организма.

Уз то, Србија се враћа на једну од писта свог давнашњег узлета – спољним партнерствима, уважавању међународног односа снага и домаћег расположења. Ужива, наиме, висок степен спољне и унутрашње потпоре. И ЕУ и силе ван ње, САД и Русија, као и убедљива већина овдашњих странака и анкетираних грађана, слажу се да јој је најприкладније да се учлани у ЕУ.

„Српски случај” ипак остаје вишеструко деликатан. Извеснија му је будућност – у континенталном обједињавању – од исхода још нерегулисане прошлости.

Да би Србија била прихваћена као кандидат за чланство у ЕУ, потребно је да, како се саопштава, бар комплетира сарадњу с Међународним судом за ратне злочине у бившој Југославији, то јест да том правосудном органу УН буду изручена двојица преосталих бегунаца (Ратко Младић и Горан Хаџић). Учлањење посредно подразумева, чини се, и разрешење проблема Косова, о чему консултативно мишљење треба да изрекне Међународни суд правде (такође у Хагу), а које ће, иако необавезујуће, утицати и на шире међународне прилике, поготову тамо где се „сударају” принципи територијалног интегритета постојећих држава и самоопредељења народа. Чују се и слутње да би сложеност расплитања балканских заплета могла да се повећа различитим виђењима „модернизације БиХ”…

Сва та искушења би постојала и да Србија није предузела акције да се после низа трагичних балканских раздруживања – од којих су пропатили и она и други делови бивше Југославије – сврста у перспективе европског удруживања. Кандидатура за унијиног инсајдера јој је, упркос неизвесностима, знатно повољнија од положаја истрајног аутсајдера.

Последњих недеља везе на дипломатском путу „Б–Б” (Брисел–Београд) граде се брже него на његовој својевременој железничкој имењакињи (Београд–Бар). ЕУ је Србији одмрзла прелазни трговински споразум и њеним грађанима омогућила да без виза путују по готово целој шенгенској зони. С наше стране, отклоњене су недоумице – међу „четири стуба спољне политике” приоритет смо недвосмислено дали ЕУ (над такође корисном сарадњом са САД, Русијом и Кином).

Ванредна доза узајамности у претензијама и одобровољавањима – Европе према Србији и нас према ЕУ – представља, макар по мени, један од нама најважнијих догађаја у деценији, чије календарско обележавање почиње с нулом (од 00. до краја 09.). Комплетирањем међусобних веза, показује низ истраживања, на добитку би биле и ЕУ и Србија. Чак већем од огромног губитка које су обе стране (знатно суровије наша некадашња него актуелна континентална заједница) претрпеле побијањем (зарад „виших интереса”) неопходности прожимања.

Таквим тезама придружујем успомене. Присећам се како су у некадашњем југословенском руководству, при истеку моћи, констатовали да су нам „односи са суседима – најконтрапродуктивнији елемент спољне политике”.

Србији није онда приписивана таква контрапродуктивност. Њени лидери су седамдесетих година прошлог века страдали као супротан пример: „либерала”, који су везе с демократском западном Европом (језгром данашње ЕУ) препоручивали као погодније од смерница исказаних далекометним несврстаним покличем „Нек покуша, ко ли смије, одвојит’ нас од Замбије”.

Историја се овога пута није поновила ни као фарса ни као трагедија. Следбеници ондашњих дисидената су до власти дошли и на њој сада опстају тврдњом: „Ништа нам споља није прикладније од Европске уније”.

За усклађивање са ЕУ биће неопходно много више напора него за промотивни политички „бодибилдинг” и „фејслифтинг”. Али и знатно мање мука од оних које смо искусили истрајавањем на раскораку с „маршем” обједињеног окружења.