U korak sa okolinom

Kandidaturom za članstvo u Evropskoj uniji Srbija je najzad i zvanično pokazala rešenost da deluje u skladu sa okolinom. To je velika promena u kursu zemlje koji su, i njeni i tuđi postupci, poodavno oblikovali kao izuzetak od stanja i kretanja u njenom životnom i strateškom okruženju.

„Pristupnicom” podnetom u Stokholmu počeli smo, zapravo, redefinisanje nacionalnog, uz pomoć internacionalnog, identiteta. Poslovičnoj osobenosti pridodajemo uklopivost u pravila koja važe svuda oko nas.

Ne radi se u specifičnom bioinženjeringu, već o logičnom ishodu i neophodnom prilagođavanju okolnostima. Kao nikad, okruženi smo jedinstvom drugih. Svi su, takoreći, u kontinentalnoj uniji ili njoj teže, pa nikome nije preporučljivo niti podesno da bude „strano telo” usred takvog sve snažnijeg organizma.

Uz to, Srbija se vraća na jednu od pista svog davnašnjeg uzleta – spoljnim partnerstvima, uvažavanju međunarodnog odnosa snaga i domaćeg raspoloženja. Uživa, naime, visok stepen spoljne i unutrašnje potpore. I EU i sile van nje, SAD i Rusija, kao i ubedljiva većina ovdašnjih stranaka i anketiranih građana, slažu se da joj je najprikladnije da se učlani u EU.

„Srpski slučaj” ipak ostaje višestruko delikatan. Izvesnija mu je budućnost – u kontinentalnom objedinjavanju – od ishoda još neregulisane prošlosti.

Da bi Srbija bila prihvaćena kao kandidat za članstvo u EU, potrebno je da, kako se saopštava, bar kompletira saradnju s Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, to jest da tom pravosudnom organu UN budu izručena dvojica preostalih begunaca (Ratko Mladić i Goran Hadžić). Učlanjenje posredno podrazumeva, čini se, i razrešenje problema Kosova, o čemu konsultativno mišljenje treba da izrekne Međunarodni sud pravde (takođe u Hagu), a koje će, iako neobavezujuće, uticati i na šire međunarodne prilike, pogotovu tamo gde se „sudaraju” principi teritorijalnog integriteta postojećih država i samoopredeljenja naroda. Čuju se i slutnje da bi složenost rasplitanja balkanskih zapleta mogla da se poveća različitim viđenjima „modernizacije BiH”…

Sva ta iskušenja bi postojala i da Srbija nije preduzela akcije da se posle niza tragičnih balkanskih razdruživanja – od kojih su propatili i ona i drugi delovi bivše Jugoslavije – svrsta u perspektive evropskog udruživanja. Kandidatura za unijinog insajdera joj je, uprkos neizvesnostima, znatno povoljnija od položaja istrajnog autsajdera.

Poslednjih nedelja veze na diplomatskom putu „B–B” (Brisel–Beograd) grade se brže nego na njegovoj svojevremenoj železničkoj imenjakinji (Beograd–Bar). EU je Srbiji odmrzla prelazni trgovinski sporazum i njenim građanima omogućila da bez viza putuju po gotovo celoj šengenskoj zoni. S naše strane, otklonjene su nedoumice – među „četiri stuba spoljne politike” prioritet smo nedvosmisleno dali EU (nad takođe korisnom saradnjom sa SAD, Rusijom i Kinom).

Vanredna doza uzajamnosti u pretenzijama i odobrovoljavanjima – Evrope prema Srbiji i nas prema EU – predstavlja, makar po meni, jedan od nama najvažnijih događaja u deceniji, čije kalendarsko obeležavanje počinje s nulom (od 00. do kraja 09.). Kompletiranjem međusobnih veza, pokazuje niz istraživanja, na dobitku bi bile i EU i Srbija. Čak većem od ogromnog gubitka koje su obe strane (znatno surovije naša nekadašnja nego aktuelna kontinentalna zajednica) pretrpele pobijanjem (zarad „viših interesa”) neophodnosti prožimanja.

Takvim tezama pridružujem uspomene. Prisećam se kako su u nekadašnjem jugoslovenskom rukovodstvu, pri isteku moći, konstatovali da su nam „odnosi sa susedima – najkontraproduktivniji element spoljne politike”.

Srbiji nije onda pripisivana takva kontraproduktivnost. Njeni lideri su sedamdesetih godina prošlog veka stradali kao suprotan primer: „liberala”, koji su veze s demokratskom zapadnom Evropom (jezgrom današnje EU) preporučivali kao pogodnije od smernica iskazanih dalekometnim nesvrstanim pokličem „Nek pokuša, ko li smije, odvojit’ nas od Zambije”.

Istorija se ovoga puta nije ponovila ni kao farsa ni kao tragedija. Sledbenici ondašnjih disidenata su do vlasti došli i na njoj sada opstaju tvrdnjom: „Ništa nam spolja nije prikladnije od Evropske unije”.

Za usklađivanje sa EU biće neophodno mnogo više napora nego za promotivni politički „bodibilding” i „fejslifting”. Ali i znatno manje muka od onih koje smo iskusili istrajavanjem na raskoraku s „maršem” objedinjenog okruženja.