Палестински „Нелсон Мандела” чека шансу

Од нашег дописника
Каиро, 24. децембар – Ових недеља колају приче како се преговори о размени заробљеног израелског војника Гилада Шалита за око 1.000 палестинских затвореника приводе крају и да велики догађај куца на врата.

У овом послу посредују Египат и Немачка. Емисари су врло ангажовани. Носе ужурбано тамо-амо поруке које се „пеглају” и дотерују, не би ли се некако постигао договор између палестинског покрета Хамас, који држи Шалитa, и израелске владе, која још не може да се одлучи кога да избрише са списка који јој испоставља друга страна.

Редов Шалит је допао у руке Хамаса у једној војној пограничној операцији лета 2006. године. Пре два месеца је Израел већ пустио на слободу двадесетак жена, Палестинки, пошто је Хамас предао један видео запис на коме се Шалит жив и здрав покреће, држећи у руци новине од тога дана. То је био први јасан сигнал да обе стране имају добру вољу да овај случај некако размрсе.

У израелским затворима има 11.000 палестинских затвореника. Један од њих је далеко важнији од осталих. Зове се Марван Баргути. И он је укључен у ову важну „трговину”. Он служи петоструку доживотну казну затвора, јер га Израел оптужује да је одговоран за вишеструка убиства његових грађана. Баргути је предводио тзв. другу интифаду, други палестински устанак, који је почео крајем 2000. године. Две године касније, израелске снаге су га ухватиле. Осуђен је и утамничен.

Израелска влада премијера Бењамина Нетанијахуа, за сада, одбија да откључа затворске ћелије за многе са Хамасове листе за које тврди да су крвљу запрљали руке. Посматрачи верују, а придружују им се безмало сви медији у региону, да је 50-годишњи Баргути, један од Фатахових лидера, камен спотицања у дотеривању горе споменутог списка затвореника. Неко ће се запитати како то да Хамас, који већ неколико година бије непомирљиву ривалску битку са Фатахом, тражи да Баргути буде на слободи. Одговор није једноставан.

Баргутијеви „лик и дело” славом су овенчани међу припадницима свих палестинских фракција, укључујући и Хамас. Као одан, релативно млађи, кадар легендарног лидера Јасера Арафата, прво се испољавао као одлучан подржавалац мировног процеса из Осла, чиме је навукао гнев радикалних палестинских струја. Касније је, каже, изгубио илузије. Схватио је да многи из палестинског врха не играју искрено и не деле судбину свог напаћеног народа. Окренуо се оружаној борби против Израела и тада су га екстремисти пригрлили, а од умерених се удаљио. У међувремену је дошао до закључка да искључивост није идеално решење. Интифада без преговора и преговори без интифаде – није прави рецепт. Баргути сада проповеда и једно и друго – истовремено. Он је за преговоре који би били, како је прецизирао, праћени отпором. Није се, ипак, децидно изјаснио за насиље. Али, прво и пре свега, он је за обнављање међупалестинског јединства. Са описаним политичким „коктелом”, за који се заузима, Баргути оставља широко поље за размишљање о томе шта би евентуални повратак „палестинског Нелсона Манделе”, како су га одмила већ многи назвали, донео Палестинцима, шта Израелу, а шта мировном процесу на Блиском истоку.

Пођимо редом.

Палестинцима би по свој прилици могао да донесе помирење. Хамас би нешто добио, јер би становници Газе, коју Хамас контролише, вероватно убрзо били ослобођени израелске блокаде, беде и немаштине. Али, могао би и да изгуби, јер Баргути би, у таквом сценарију, постао нови лидер супарничког Фатаха, на чијем је челу стари Махмуд Абас. Баргути би, наиме, допринео снази Фатаха. Али, у самом Фатаху нису баш сви усхићени идејом о смени на врху. Абасови верни саборци не би мењали унутрашњи однос снага, јер би ишао њима на штету.

Израел би могао да буде на добитку, такође. Баргути би био јак лидер. Његова реч и обећања могли би бити гаранција за Израел да ће се договорено испунити. Али, то је баш оно што десним и екстремно десним израелским партијама не иде у прилог. Њима није до споразумевања са Палестинцима. Уосталом, зар не би мировне шансе ојачале умереније струје, као на пример свргнуту партију Кадима, и њеног лидера Ципи Ливни, која само вреба прилику да се „освети” Нетанијахуу за прошли изборни пораз.

Мировни процес на Блиском истоку би, са Баргутијевим политичким васкрснућем, можда и имао какву-такву шансу. Али, време у коме се много прича о Баргутију му не погодује. Дипломатски преговори су одавно замрли. Шансе за оживљавање мировног процеса су минималне. Остаје недоречено и како то Баргути замишља да би могао преговарати са Израелом и пружати му отпор истовремено. Најзад, међународна заједница је много уложила у Абаса и она ће га, сва је прилика, и даље подржавати.

Све у свему, дебата о томе шта би ослобађање „палестинског Манделе” значило, да ли шансу или претњу, остаје у домену спекулације. Време ће показати да ли прича, на крају крајева, уопште има основа.