Palestinski „Nelson Mandela” čeka šansu

Od našeg dopisnika
Kairo, 24. decembar – Ovih nedelja kolaju priče kako se pregovori o razmeni zarobljenog izraelskog vojnika Gilada Šalita za oko 1.000 palestinskih zatvorenika privode kraju i da veliki događaj kuca na vrata.

U ovom poslu posreduju Egipat i Nemačka. Emisari su vrlo angažovani. Nose užurbano tamo-amo poruke koje se „peglaju” i doteruju, ne bi li se nekako postigao dogovor između palestinskog pokreta Hamas, koji drži Šalita, i izraelske vlade, koja još ne može da se odluči koga da izbriše sa spiska koji joj ispostavlja druga strana.

Redov Šalit je dopao u ruke Hamasa u jednoj vojnoj pograničnoj operaciji leta 2006. godine. Pre dva meseca je Izrael već pustio na slobodu dvadesetak žena, Palestinki, pošto je Hamas predao jedan video zapis na kome se Šalit živ i zdrav pokreće, držeći u ruci novine od toga dana. To je bio prvi jasan signal da obe strane imaju dobru volju da ovaj slučaj nekako razmrse.

U izraelskim zatvorima ima 11.000 palestinskih zatvorenika. Jedan od njih je daleko važniji od ostalih. Zove se Marvan Barguti. I on je uključen u ovu važnu „trgovinu”. On služi petostruku doživotnu kaznu zatvora, jer ga Izrael optužuje da je odgovoran za višestruka ubistva njegovih građana. Barguti je predvodio tzv. drugu intifadu, drugi palestinski ustanak, koji je počeo krajem 2000. godine. Dve godine kasnije, izraelske snage su ga uhvatile. Osuđen je i utamničen.

Izraelska vlada premijera Benjamina Netanijahua, za sada, odbija da otključa zatvorske ćelije za mnoge sa Hamasove liste za koje tvrdi da su krvlju zaprljali ruke. Posmatrači veruju, a pridružuju im se bezmalo svi mediji u regionu, da je 50-godišnji Barguti, jedan od Fatahovih lidera, kamen spoticanja u doterivanju gore spomenutog spiska zatvorenika. Neko će se zapitati kako to da Hamas, koji već nekoliko godina bije nepomirljivu rivalsku bitku sa Fatahom, traži da Barguti bude na slobodi. Odgovor nije jednostavan.

Bargutijevi „lik i delo” slavom su ovenčani među pripadnicima svih palestinskih frakcija, uključujući i Hamas. Kao odan, relativno mlađi, kadar legendarnog lidera Jasera Arafata, prvo se ispoljavao kao odlučan podržavalac mirovnog procesa iz Osla, čime je navukao gnev radikalnih palestinskih struja. Kasnije je, kaže, izgubio iluzije. Shvatio je da mnogi iz palestinskog vrha ne igraju iskreno i ne dele sudbinu svog napaćenog naroda. Okrenuo se oružanoj borbi protiv Izraela i tada su ga ekstremisti prigrlili, a od umerenih se udaljio. U međuvremenu je došao do zaključka da isključivost nije idealno rešenje. Intifada bez pregovora i pregovori bez intifade – nije pravi recept. Barguti sada propoveda i jedno i drugo – istovremeno. On je za pregovore koji bi bili, kako je precizirao, praćeni otporom. Nije se, ipak, decidno izjasnio za nasilje. Ali, prvo i pre svega, on je za obnavljanje međupalestinskog jedinstva. Sa opisanim političkim „koktelom”, za koji se zauzima, Barguti ostavlja široko polje za razmišljanje o tome šta bi eventualni povratak „palestinskog Nelsona Mandele”, kako su ga odmila već mnogi nazvali, doneo Palestincima, šta Izraelu, a šta mirovnom procesu na Bliskom istoku.

Pođimo redom.

Palestincima bi po svoj prilici mogao da donese pomirenje. Hamas bi nešto dobio, jer bi stanovnici Gaze, koju Hamas kontroliše, verovatno ubrzo bili oslobođeni izraelske blokade, bede i nemaštine. Ali, mogao bi i da izgubi, jer Barguti bi, u takvom scenariju, postao novi lider suparničkog Fataha, na čijem je čelu stari Mahmud Abas. Barguti bi, naime, doprineo snazi Fataha. Ali, u samom Fatahu nisu baš svi ushićeni idejom o smeni na vrhu. Abasovi verni saborci ne bi menjali unutrašnji odnos snaga, jer bi išao njima na štetu.

Izrael bi mogao da bude na dobitku, takođe. Barguti bi bio jak lider. Njegova reč i obećanja mogli bi biti garancija za Izrael da će se dogovoreno ispuniti. Ali, to je baš ono što desnim i ekstremno desnim izraelskim partijama ne ide u prilog. Njima nije do sporazumevanja sa Palestincima. Uostalom, zar ne bi mirovne šanse ojačale umerenije struje, kao na primer svrgnutu partiju Kadima, i njenog lidera Cipi Livni, koja samo vreba priliku da se „osveti” Netanijahuu za prošli izborni poraz.

Mirovni proces na Bliskom istoku bi, sa Bargutijevim političkim vaskrsnućem, možda i imao kakvu-takvu šansu. Ali, vreme u kome se mnogo priča o Bargutiju mu ne pogoduje. Diplomatski pregovori su odavno zamrli. Šanse za oživljavanje mirovnog procesa su minimalne. Ostaje nedorečeno i kako to Barguti zamišlja da bi mogao pregovarati sa Izraelom i pružati mu otpor istovremeno. Najzad, međunarodna zajednica je mnogo uložila u Abasa i ona će ga, sva je prilika, i dalje podržavati.

Sve u svemu, debata o tome šta bi oslobađanje „palestinskog Mandele” značilo, da li šansu ili pretnju, ostaje u domenu spekulacije. Vreme će pokazati da li priča, na kraju krajeva, uopšte ima osnova.