Ухватити ритмове савременог доба

Крис Потер је крај прошлог миленијума прославио са дуплом круном од критичара магазина Down Beat за „Таленте који заслужују већу пажњу“ - у категоријама тенор и сопран саксофониста. У протеклој деценији полако се успињао на другој, главној листи, да би на овогодишњем гласању за тенористе испред њега били само Џо Ловано и Сони Ролинс. У међувремену је објавио седам изврсних албума под својим именом, био стални члан састава Дејва Холанда и Дејва Дагласа, преко стотину пута учествовао на разним студијским снимањима... Нови албум „Ultrahang“ је добар повод за још један сусрет...

„Одлучио сам да га објавим за Artist Share, што значи да га неће бити у продавницама“, каже Потер. „У почетку није било пуно тога на папиру. Адам Роџерс је потписао једну нумеру, а обрадили смо и Диланову 'It Ain’t Me Babe'“.

Квартет Underground (Крис Потер – саксофон, Адам Роџерс – гитара, Крег Таборн – оргуље, Нејт Смит – бубњеви) на окупу је већ четири године. „Хтео сам да истражујем електрични звук и фанки ритмове, да бих проширио сопствени израз. Али да не изгубим џез, у смислу отворене комуникације, реаговања у моменту и наглашеног духа“, објашњава Крис. „Ниво комуникације у бенду је веома дубок. То јесте мој бенд, али сам увек спреман да препустим да они мене возе. Широк је опсег њихових референци - од старог фолка, до савремене класичне музике, џез авангарде и електронике, као и свега између - и ти утицаји стално избијају: некад се огласи идеја из индијске музике, други пут Стив Рајх, у истој нумери! Са џезом постоји опасност да се оде предалеко од ритмова савременог доба. Осећај је заиста ослобађајући кад једном напустиш идеју кретања у постављеним границама и схватиш да је то - само музика. И да може да буде било шта што ми желимо да буде. То нас држи узбуђеним из ноћи у ноћ.“

Потер је рођен у Чикагу, првог дана 1971. године, а одрастао у Јужној Каролини. Љубав према музици стекао је преслушавајући плоче из колекције његових родитеља. „Имали су све - од Mothers of Invention и Џони Мичел, преко Баха и Стравинског, музике са Балија и Медитерана, до џеза. Дејв Брубек – његов 'Time Out' је био прва џез плоча коју сам чуо.“ Клавир је почео да свира по слуху, електричну гитару је добио са осам година („обожавао сам The Beatles и Бадија Гаја“), а саксофон просвирао са десет. Са 18 година преселио се у Њујорк, где га је убрзо ангажовао трубач Ред Родни („Био сам на седмом небу - свирао сам Паркерове линије, са типом који је свирао са Чарлијем Паркером“). За живот је зарађивао на свадбама („свирали смо ступидне поп песме док су људи око нас плесали у смокинзима“). На албуму „Unspoken“ (1997) пратили су га Џон Скофилд, Дејв Холанд и Џек Диџонет („Дођем у студио, а тамо већ седе и чекају ме њих тројица, спремни да изводе моју музику. Застрашујуће!“). Годину дана касније постао је најмлађи добитник данске награде Jazzpar, а потом је уследила прва номинација за Grammy (за соло на плочи Џоен Брекин) и учествовање на албуму који је ту награду добио („Two Against Nature“ - Steely Dan).

Скицу за портрет Криса Потера чине и следеће епизоде. Перуђа 2000: Крис, Рој Харгрув, Далија Амбах и ја у пет ујутро тумарамо градом у потрази за клубовима у којима се џемује. Сарајево 2001: америчка амбасада упозорила је чланове квинтета Дејва Холанда на могућност терористичких акција. Тројица су остала код куће, Дејв и Крис су долетели и развалили. Београд 2005: После два и по сата купања у зноју велике дворане Дома омладине са Нејтом Смитом стрпљиво слуша Матију Дедића чекајући да заједно засвирају на сешну. Ротердам 2008: само што је завршио са Хербијем Хенкоком трчи са саксофоном на други крај конгресног центра да пружи подршку колеги из бенда Адаму Роџерсу. Штутгарт 2009: ево нас на концерту Мекој Тајнера. „Где је сешн“, пита ме.

Чиме се највише бави у последње време, питам га. „Пуно времена проводим радећи на звуку. Како да најбоље искористим моје тело? У ком правцу да развијем сопствени звук? Шта је то што чујем? Како прилазим некој ноти? Да ли желим да је снажно избацим или мало повученије? Колтрејн и Ролинс могу да свирају исту фразу, а одмах нам је јасно о коме се ради из начина на који нападају ноту.“

 Уметник који је пробој међу велике започео албумом „Gratitude“, посећеном 11-орици највећих узора међу саксофонистима постао је и сам узор многима. „Смешно ми је када дођу и кажу ми то. Али и сам чујем: слушам неког младог музичара и помислим – о па то сам ја! Чујем своје свирање у његовом. Наравно, ја се тиме не задовољавам и себи стално постављам питање: шта је следећи ниво?“

Дискографија:

Ultrahang (Artist Share, 2009); Chris Potter 10: Song For Anyone (Sunnyside, 2007); Follow the Red Line: Live at the Village Vanguard (Sunnyside, 2007); Underground (Sunnyside, 2006); Lift: Live At The Village Vanguard (Sunnyside, 2004); Traveling Mercies (Verve, 2002); Gratitude (Verve, 2001); Vertigo (Concord, 1998); Unspoken (Concord, 1997); Moving In (Concord, 1996); Pure (Concord, 1995); Sundiata (Criss Cross, 1995); Concentric Circles (Concord, 1994); Presenting Chris Potter (Criss Cross, 1994)