Uhvatiti ritmove savremenog doba

Kris Poter je kraj prošlog milenijuma proslavio sa duplom krunom od kritičara magazina Down Beat za „Talente koji zaslužuju veću pažnju“ - u kategorijama tenor i sopran saksofonista. U protekloj deceniji polako se uspinjao na drugoj, glavnoj listi, da bi na ovogodišnjem glasanju za tenoriste ispred njega bili samo Džo Lovano i Soni Rolins. U međuvremenu je objavio sedam izvrsnih albuma pod svojim imenom, bio stalni član sastava Dejva Holanda i Dejva Daglasa, preko stotinu puta učestvovao na raznim studijskim snimanjima... Novi album „Ultrahang“ je dobar povod za još jedan susret...

„Odlučio sam da ga objavim za Artist Share, što znači da ga neće biti u prodavnicama“, kaže Poter. „U početku nije bilo puno toga na papiru. Adam Rodžers je potpisao jednu numeru, a obradili smo i Dilanovu 'It Ain’t Me Babe'“.

Kvartet Underground (Kris Poter – saksofon, Adam Rodžers – gitara, Kreg Taborn – orgulje, Nejt Smit – bubnjevi) na okupu je već četiri godine. „Hteo sam da istražujem električni zvuk i fanki ritmove, da bih proširio sopstveni izraz. Ali da ne izgubim džez, u smislu otvorene komunikacije, reagovanja u momentu i naglašenog duha“, objašnjava Kris. „Nivo komunikacije u bendu je veoma dubok. To jeste moj bend, ali sam uvek spreman da prepustim da oni mene voze. Širok je opseg njihovih referenci - od starog folka, do savremene klasične muzike, džez avangarde i elektronike, kao i svega između - i ti uticaji stalno izbijaju: nekad se oglasi ideja iz indijske muzike, drugi put Stiv Rajh, u istoj numeri! Sa džezom postoji opasnost da se ode predaleko od ritmova savremenog doba. Osećaj je zaista oslobađajući kad jednom napustiš ideju kretanja u postavljenim granicama i shvatiš da je to - samo muzika. I da može da bude bilo šta što mi želimo da bude. To nas drži uzbuđenim iz noći u noć.“

Poter je rođen u Čikagu, prvog dana 1971. godine, a odrastao u Južnoj Karolini. Ljubav prema muzici stekao je preslušavajući ploče iz kolekcije njegovih roditelja. „Imali su sve - od Mothers of Invention i Džoni Mičel, preko Baha i Stravinskog, muzike sa Balija i Mediterana, do džeza. Dejv Brubek – njegov 'Time Out' je bio prva džez ploča koju sam čuo.“ Klavir je počeo da svira po sluhu, električnu gitaru je dobio sa osam godina („obožavao sam The Beatles i Badija Gaja“), a saksofon prosvirao sa deset. Sa 18 godina preselio se u Njujork, gde ga je ubrzo angažovao trubač Red Rodni („Bio sam na sedmom nebu - svirao sam Parkerove linije, sa tipom koji je svirao sa Čarlijem Parkerom“). Za život je zarađivao na svadbama („svirali smo stupidne pop pesme dok su ljudi oko nas plesali u smokinzima“). Na albumu „Unspoken“ (1997) pratili su ga Džon Skofild, Dejv Holand i Džek Didžonet („Dođem u studio, a tamo već sede i čekaju me njih trojica, spremni da izvode moju muziku. Zastrašujuće!“). Godinu dana kasnije postao je najmlađi dobitnik danske nagrade Jazzpar, a potom je usledila prva nominacija za Grammy (za solo na ploči Džoen Brekin) i učestvovanje na albumu koji je tu nagradu dobio („Two Against Nature“ - Steely Dan).

Skicu za portret Krisa Potera čine i sledeće epizode. Peruđa 2000: Kris, Roj Hargruv, Dalija Ambah i ja u pet ujutro tumaramo gradom u potrazi za klubovima u kojima se džemuje. Sarajevo 2001: američka ambasada upozorila je članove kvinteta Dejva Holanda na mogućnost terorističkih akcija. Trojica su ostala kod kuće, Dejv i Kris su doleteli i razvalili. Beograd 2005: Posle dva i po sata kupanja u znoju velike dvorane Doma omladine sa Nejtom Smitom strpljivo sluša Matiju Dedića čekajući da zajedno zasviraju na sešnu. Roterdam 2008: samo što je završio sa Herbijem Henkokom trči sa saksofonom na drugi kraj kongresnog centra da pruži podršku kolegi iz benda Adamu Rodžersu. Štutgart 2009: evo nas na koncertu Mekoj Tajnera. „Gde je sešn“, pita me.

Čime se najviše bavi u poslednje vreme, pitam ga. „Puno vremena provodim radeći na zvuku. Kako da najbolje iskoristim moje telo? U kom pravcu da razvijem sopstveni zvuk? Šta je to što čujem? Kako prilazim nekoj noti? Da li želim da je snažno izbacim ili malo povučenije? Koltrejn i Rolins mogu da sviraju istu frazu, a odmah nam je jasno o kome se radi iz načina na koji napadaju notu.“

 Umetnik koji je proboj među velike započeo albumom „Gratitude“, posećenom 11-orici najvećih uzora među saksofonistima postao je i sam uzor mnogima. „Smešno mi je kada dođu i kažu mi to. Ali i sam čujem: slušam nekog mladog muzičara i pomislim – o pa to sam ja! Čujem svoje sviranje u njegovom. Naravno, ja se time ne zadovoljavam i sebi stalno postavljam pitanje: šta je sledeći nivo?“

Diskografija:

Ultrahang (Artist Share, 2009); Chris Potter 10: Song For Anyone (Sunnyside, 2007); Follow the Red Line: Live at the Village Vanguard (Sunnyside, 2007); Underground (Sunnyside, 2006); Lift: Live At The Village Vanguard (Sunnyside, 2004); Traveling Mercies (Verve, 2002); Gratitude (Verve, 2001); Vertigo (Concord, 1998); Unspoken (Concord, 1997); Moving In (Concord, 1996); Pure (Concord, 1995); Sundiata (Criss Cross, 1995); Concentric Circles (Concord, 1994); Presenting Chris Potter (Criss Cross, 1994)