Презапослени лобисти

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 25.  децембра – Вашингтонска „индустрија утицаја” није штедела у за економију тешкој 2009. години да би Конгрес и федералну владу убедила да нешто чини или не чини – свота која је ове године утрошена за лобирање премашиће прошлогодишњи рекорд од 3,3 милијарде долара, тврди у својој анализи овдашњи Центар за узвратну политику.

Разлог због којег су лобисти били презапослени током целе године, а нарочито у њеном финишу, јесу нови председник, нови људи на челу важних департмана, али пре свега Обамине реформе, од којих се неке, као што је увођење оштријих правила за пословање Волстрита, или промене у систему здравственог осигурања, описују и као „револуционарне”. Нови закони у конгресној процедури погађају многе интересе, па отуда се троше велике паре да између првобитне и завршне верзије неког законског текста буде таман онолико разлика да би се удовољило моћним индустријама.

Пример је управо реформа здравствене заштите, која је, после усвајања два донекле различита законска текста у оба конгресна дома, сада у фази формулисања јединствене верзије, али су већ током расправа и у Представничком дому и у Сенату, многе одредбе разводњене, тако да ће коначни закон бити један велики компромис између жељеног и реалног.

У прва три квартала за лобирање је потрошено 2,5 милијарди долара, нешто више него лане, али пошто су законодавци били најупосленији управо у завршници године, тај темпо су пратили и лобисти, чије су централе у К стриту, два блока од Беле куће и на сличном растојању од Капитол Хила.

Долазећи у Вашингтон, Обама је обећао да ће обуздати лобисте и сходно томе, једна од његових првих мера била је нешто што није учинио ниједан његов претходник: да уредбом члановима свог тима забрани да се, две године након престанка рада у Белој кући, баве лобирањем.

То се међутим не односи на главне лобисте (укупан број регистрованих и ове године активних лобиста је 13.426), међу којима је и 13 бивших конгресмена, али и 166 бивших шефова кабинета појединих чланова Сената или Представничког дома, који свакако знају где треба да притисну, како да убеђују и, наравно, како да оправдају фактуре које испоручују својим клијентима.

Пошто је председник Обама променио став Америке у погледу климатским промена, прикључивши САД осталим земљама света које сматрају да треба ограничити количине индустријских гасова које се емитују у атмосферу, што подразумева додатне трошкове посебно за енергетски сектор, то је био повод да се у Вашингтону региструје цела једна дивизија лобиста да то, колико год је могуће, разводни. У послу лобирања у области климатских промена због тога је ангажовано више од 2.300 лобиста, такорећи по четворо на сваког конгресмена.

Ипак, главни посао је око здравствене реформе, која погађа како интересе постојеће индустрије здравственог осигурања чији је промет око 2.5 билиона (хиљада милијарди) долара, тако и фармацеутску индустрију. Они су за лобирање центара моћи у Вашингтону ове године потрошили 400 милиона долара (плус 200 милиона за негативну капању преко ТВ реклама, којом су грађани застрашивани да ће реформа драматично погоршати њихове опције за случај да се разболе).

Индустрија лобирања је упумпала велике паре у политички систем, јер су улози били велики. Лобирање иначе функционише на принципу „дубоки џепови и раширене руке”: законодавцима се не дају само прилози за изборне фондове, већ су главна обећања апанаже на крају политичке каријере, када неком конгресмену престане мандат, а из било ког разлога (изборног пораза, повлачења из политике) не стекне нови.

Лобисти иначе зарађују више од законодаваца чија је званична годишња плата 174.000 долара, док шефови њихових кабинета примају 156.000.

Чињеници да су лобисти данас запосленији него икад, доприноси и то да већину у Конгресу има Демократска партија, идеолошки много неодређенија од Републиканске, па су њени законодавци због тога „флексибилнији”. Кључна чињеница је међутим да за сваки закон у Сенату мора да гласа свих 60 демократских сенатора, па је резултат деловања лобија много компромиса приликом коначног уобличавања сваког законског предлога. „Ово је најактивније време у бизнису заступања које сам видео од 1973”, оцењује ову ситуацију Џејмс Тарбер, директор Центра за конгресне и председничке студије Америчког универзитета.

Своје лобисте у Вашингтону има више од 2.000 градова, компанија и асоцијација (и страних влада), али закон лобисте не обавезује да именују своје клијенте. А да ли се лобирање исплати? „Да не доноси резултате, не би се за то трошиле паре”, једноставно објашњава како у том погледу ствари стоје Дејвид Левитан из поменутог Центра за узвратну политику, на сајту интернет портала „Политико”.