„Овако никад није било”

Никоме и нигде се није догодило ово што је сада нас овде снашло – исповедали су ми се саговорници и у комшилуку и на разним странама света. Могли су то да причају јер се нису познавали, па нису могли ни да наслуте колико су, заправо, међусобно слични. Регистровао сам их као посебан сој „необавештених близанаца” – људи поистовећених у уверењу да су неупоредиви, само зато што не знају какви су и кроз шта пролазе други.

Мана проистекла из необавештености је, међутим, прерасла у моду обавештавања. Политичари, медији и други специјалисти за обликовање мњења, сваки час нас убеђују да „овако као сада никад није било”, да смо у „незапамћеним околностима”, да смо суочени са изазовима којима „нема равних у историји”.

Као да је на помолу ново стварање света, или бар цивилизације. Мало-мало, па нам се саопштава да смо у ситуацији „без преседана”, то јест да сада проживљавамо и радимо нешто досад неискушано.

Ситуација је без преседана па захтева мере без преседана –поручују државници широм планете, уводећи ванредне мере против финансијске и социјалне кризе. „Без преседана” су и напори за излазак из наслеђених тешкоћа чија је грандиозност такође „без преседана”, а иста карактеризација се даје и мобилизацији против растућих глобалних опасности, попут тероризма, климатских ломова, пандемија.

Свако време носи своје бреме, наравно, па је неминовна појава још недоживљеног, али се чини да се израз „без преседана” сада често злоупотребљава и да је његово неприкладно коришћење понајвише – без преседана. Лидери га истичу за све и свашта, а понајмање да њиме искажу масовне патње, изазване застрањивањима политичке и финансијске елите.

На врху листе хиперинфлаторног коришћења одреднице „без преседана”, вероватно би се нашли функционери транзиционих и посрнулих поредака. Међу њима је, тренутно, и највећа сила – Америка.

Барак Обама, шеф Беле куће, речи „без преседана” изговорио је у готово 100 јавних наступа, и то више од 130 пута. По анализи вашингтонског листа „Политико”, оваква учесталост наговештава рекорд: Обама је за 11 месеци достигао, у том погледу, половину осмогодишњег учинка претходника му Џорџа Буша.

Хроничари су евидентирали и повесно убрзање. Ендру Џексон је био први амерички председник који је употребио (1831) израз „без преседана”. У наредних 100 година изречен је, с највишег места, још само 72 пута. Живнуо је, међутим, од 1933, у време економске Велике депресије, кад је Френклин Рузвелт предочио да су „пред нама задаци без преседана”.

Потоњи тамошњи лидери су га, разним поводима, досад изговорили у 2.000 наврата. Често, па и сада, неосновано. А „како у Америци, тако у свету”…

На Балкану смо се таквих прокламација наслушали после Другог светског рата. „Без преседана” су нам били и систем (социјалистичко самоуправљање и несврстаност) и крвави распад федерације. Без преседана је и садашња подршка низа земаља (светске мањине) једнострано проглашеној независности Косова, уз уверавања да то „неће бити преседан” који ће подстаћи друге сецесије, што им је демантовано догађајима у Грузији и оживљавањем низа сепаратистичких тежњи.

Феномен је шири од конкретизације. Претерано форсирање поређења у коме је садашњост „без преседана”, буди слутње да је у току импозантно слуђивање, у стилу: битно је једино оно што је сада, да такорећи „све почиње од нас”. А да је оно из чега смо произишли, и ми и садашња ситуација, било само пролазност која не завређује пажњу, нека врста самопоништавајуће еволуције. И да је најзад куцнуо час да се „ресетујемо”, као да ничег значајног пре нас није било и као да више не важи Хегелова констатација да „и геније само ставља један камен на гомилу, као што су то други чинили, али да он има срећу да буде последњи… па да грађевина заблиста као да је дело његових руку”.

Превладава маркетиншки приступ. Поданицима се претежно нуде новитети, као да су самоникли симболи надмоћи над проживљеним. Па се, на пример, у повећање продуктивности компаније уписује и то што нас, скраћивањем века трајања њених производа, приморава да их чешће купујемо.

Много шта је, заиста, сада без преседана. Европа је обједињенија него икада. Комунистичка Кина и Америка, као главна сила капитализма и демократије, финансијски су се повезали као „сијамски близанци”. Вишак је хране а расте број гладних. Бизнис се разгранао а све је више незапослених. Продужен је животни век људи али се то испоставља као „превелико оптерећење за националне дохотке”. Напредак толико загађује атмосферу да многима угрожава опстанак.

Али, непрекидно стартовање (рестартовање) удаљава од достизања циља. Судбина СФР Југославије то потврђује.

Ни једна идеја – упозоравала је поодавно политиколог и филозоф Хана Арент – није без преседана. Садашње инсистирање на радњама „без преседана”, могло би да сугерише да мањкају идеје. Бар оне које би биле довољно јаке да свргну дугу владавину пословице „све се мења да би остало исто”.