Медијски линч или линчовање медија

„Ухваћен силоватељ”, „Убица мора бити кажњен”, „Монструм на оптуженичкој клупи”…. Овакви наслови су праве „бомбе” и сигурно изазивају снажан ефекат у јавности. У читаоце штампе и гледаоце телевизије спадају и судије који једини и могу коначно да утврде да ли је заиста доказано кривично дело и да ли га је учинила особа која је због њега оптужена.

Да ли јавно коментарисање случаја који се решава у кривичном поступку и чији је коначни исход начелно неизвестан, представља притисак на суд? У принципу суд би морао бити имун на све утицаје, па и медијске. Судије би морале бити стручни и часни професионалци који одлучују на темељу изведених доказа. Али и судије су људи и не живе под „стакленим звоном”. Човек је често, некад и подсвесно, под снажним утицајем сугестије и аутосугестије. Мало шта има такву моћ сугестије као што су то средства јавног информисања.

Законик о кривичном поступку прописује да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. Окривљени има право да се сматра невиним. То је утврђено и нашим Уставом, као и релевантним међународним актима, попут Европске конвенције о људским правима и основним слободама. Законик о кривичном поступку прописује и да се јавним изјавама о кривичном поступку који је у току не сме вређати претпоставка невиности. У пракси ово није увек поштовано, а било је нажалост и случајева „оркестрираних” кампања усмерених на прејудицирање исхода кривичног поступка.

Тежећи да окривљене заштити од медијског линча, али и да суд заштити од сугестивних утицаја, законодавац је недавно прописао кривично дело недозвољеног јавног коментарисања судских поступака. Ово кривично дело неће постојати онда када се уобичајено коментарише кривични поступак, тако што се све до правноснажног окончања поступка о особи која се за кривично дело терети пише са одређеном нужном „резервом”. То је најједноставније постићи коришћењем израза „осумњичени”, „окривљени” или „оптужени”, а избегавањем термина „учинилац”, или конкретнијих појмова, као што су: „убица”, „разбојник”, „лопов” итд. Чак и ако неко ко није правно образован или га просто понесе атмосфера изнесе коментар који се формално не би могао сматрати коректним тиме не би извршио ово кривично дело, ако није коментарисао баш у намери да на такав начин повреди претпоставку невиности или независност суда. Ово кривично дело се не може учинити из нехата већ је неопходно постојање умишљаја, што значи да учинилац мора бити свестан да својим јавним изјавама повређује претпоставку невиности, те да то хоће или на то макар пристаје. Ни ово није довољно, већ је овде нужно и постојање намере, као посебно израженог субјективног односа учиниоца према свом делу, тако да он наглашено циљано и тенденциозно даје одређене изјаве, баш зато да би њима повредио претпоставку невиности и судску независност, што, свакако, није увек лако доказати.

Ако би на пример, неки блиски рођак убијеног, јавно завапио да „убица” мора добити заслужену казну, или уколико би новинар у емисији посвећеноj серијским силовањима, изнео став о неопходности да „силоватељ” буде строго кажњен, ту се по правилу не би радило о кршењу претпоставке невиности, јер би се у обе ситуације подразумевало да се захтева „правда” у односу на конкретан случај. Овде би требало имати у виду и емотивно стање оштећеног кривичним делом, као и право новинара да се залаже за одређену криминалну политику. Обрнуто, ако би се конкретан случај данима или недељама приказивао на одређени инкриминишући начин, а особа која је тек осумњичена или оптужена, константно третирала као учинилац, тада би се могло радити о кривичном делу које се састоји у кршењу претпоставке невиности.

Европски стандарди подразумевају поштовање претпоставке невиности. То важи и за она кривична дела која су ужасавајућа за грађане. У масовним медијима демократских земаља увек се користе изрази који случај објашњавају на нивоу одређеног степена сумње. То представља важан елемент правне културе. Није тешко поштовати претпоставку невиности. Као што адвокат брани човека а не кривично дело, тако и новинар треба морално да осуђује кривично дело, али не и човека који је тек оптужен.

професор Правног факултета БУ