Даровао три стана Београдском универзитету

Када је Петар Срнић одлучио да своја три стана у центру Београда завешта Београдском универзитету, знао је добро да није богат онај ко има, већ онај ко поклања. Намера овог седамдесетпетогодишњака је да Универзитет, по његовој смрти, од закупа стипендира најбоље студенте који ће да остану у домовини и да јој знањем помогну.

– Ако желимо да изађемо из кризе, морамо да улажемо у кадрове. Последњих 50–60 година нисмо размишљали о задужбинарству. Зато смо се моја супруга, која је у међувремену преминула, ћерка и ја сложили да тако поступимо. Весели ме што знам да ћу и после смрти моћи некоме да помогнем – објашњава за „Политику“ Петар Срнић.

Једини услов који је поставио јесте да предност имају они студенти који долазе из моравичког краја. Разлог је једноставан, никада није заборавио свој Чачак, тачније село по имену Остра. Када је октобра 1944. године као једанаестогодишњак са својим дедом и ослободиоцима ушао у Београд, јасно се сећа да је на себи имао кошуљу сашивену од столњака који је његова мајка купила за пола килограма кајмака и опанке сачињене од старе гуме.

–Највећи утицај на мене имао је деда. И данас памтим како ми је рекао да ћу кроз живот бити изложен разним искушењима, али да никада не укаљам образ и да помогнем кад год сам у прилици – сећа се Срнић чије човекољубље је представљено и на интернет страници www.mojheroj.com.  

У Београду је Петар завршио средњу економску и већ са 17 година добио је посао у Фабрици мотора „21. мај” у Раковици. Потом, уз рад, завршава вишу економску, а затим и економски факултет.

– Убрзо сам основао штампарију и посветио се издавачкој делатности. Имао сам смисла за бизнис. Знате, радио сам много, али се нисам плашио ризика. Био сам рекордер по подизању кредита у оној старој Југославији. Имао сам их и по 16 годишње. Али увек сам правио анализу и израчунавао колико морам да радим да бих све вратио – истакао је наш саговорник.

У штампарији је заволео књиге, па је тако сакупио и библиотеку од неколико хиљада примерака. Одлучио је да их поклони библиотеци у свом родном месту, међутим, село је почело да „умире”.

– Одлазе људи, нема ко тамо да чита. И шта ћу, поклонио сам 350 књига мојој Остри, а остало Градској библиотеци у Чачку – жали се Срнић и додаје како му је велика туга што млади напуштају села.

Како би то спречио, одлучио је да помогне и изградњу цркве.

– Дао сам оглас у којем стоји да ономе који донира 40.000 евра за цркву поклањам викендицу у Остри од 130 квадратних метара и хектар земље. Из куће нећу изнети ни столицу – наглашава он.

Петра брине још нешто – бела куга. Зато је одлучио да помогне и тројкама из једног села близу Ваљева, које су се уписале на Машински факултет у Београду.

– Тројке су данас заиста ретке, а деце је све мање. И тако, ја им свакога месеца уручим симболичну стипендију. Сада је то прерасло у једно велико пријатељство – завршава своју причу Петар и апелује „на оне који имају новца да одвоје макар мрвицу за оне којима то недостаје”.

Вишња Дугалић