Након гозбе

Када је јануара прошле године Жан Албу, француски филозоф и страствени сакупљач експерименталне уметности, решио да распрода своју колекцију радова нових реалиста, на аукцију је изнесен и врло специфичан артефакт, чији је први власник био један од најизлаганијих новореалистичких уметника, Арман.

Радило се, наиме, о остацима јела, након обеда, на тањиру, уз одложен есцајг, две пепељаре, пар чаша, две салвете и донекле попијену шољицу кафе, и то све фиксирано на дасци и зналачки конзервирано. Тај артефакт је у буквалном, физичком смислу, произвео Марсел Дишан, али га је у уметнички рад произвео тек Данијел Споери, и то тако што га је конзервирао у затеченом стању, усправио на зид, потписао, те потом и излагао у уметничком контексту.

Дишан је тај артефакт произвео тако што је напросто конзумирао оброк, устао од стола и отишао, уз споразумни договор да све то што је на столу остало Споери потом фиксира и уврсти у свој циклус радова под називом „Ово је јео...”.

Арман је своједобно, још 1964. године, тај артефакт од Споерија купио као уметнички рад под називом „Ово је јео Марсел Дишан”.

Споери за пар месеци пуни осамдесет година, и већ је почео талас изложби којима се у различитим срединама на веома озбиљан начин обележава рад овог веома специфичног уметника, који је прошао надреалистичке кругове, па је био један од потписника Манифеста новог реализма, а потом и један од најзначајнијих флуксус уметника. Прва у низу изложби се звала „Данијел Споери – Ово је јео...” a приређена је током прошле јесени у Музеју Лудвиг у Кобленцу. Крајем новембра је, потом, у Кунстхалеу у Диселдорфу била отворена изложба која своју тему темељи на Споеријевим активностима у том граду у периоду од касних шездесетих до раних седамдесетих година, када је он до краја реализовао концепт „уметности једења”.

(/slika2)Споери се у Диселдорф доселио 1968. године, и потом отворио прави ресторан, под очекиваним називом: Ресторан Споери. На спрату изнад ресторана отворио је и галерију, посвећену „уметности једења”. У њој су излагали, односно деловали, и Јозеф Бојс и Гинтер Екер, Рој Лихтенштајн и Бен Фотрије, те је стога постала и једна од најрелевантнијих програмских галерија тог времена.

Споери је свој рад још од 1960. базирао на фиксирању случаја. Тада је почео са реди мејд асамблажима који су били резултат евиденције и фиксирања неког затеченог стања, а убрзо је издао и књигу под називом „Анегдотска топографија случајности”, где је веома богатим речником описивао затечено стање сваког појединачног објекта на столу. Увек се руководио теоријом да уметност има моћ да скрене пажњу на неке готово сасвим баналне животне чињенице, и да их трансформише у нешто што нам пружа ненадокнадиво искуство. „Уметност је управо то што живот чини занимљивијим од уметности”,   говорио је Споери.

Други уметник, кога диселдорфска изложба канонизује, јесте Петер Кубелка, који је на немачкој телевизији седамдесетих година водио емисију о кувању као уметничком жанру. Изложба мапира радове четрдесет светски признатих уметника мање или више активних у датом жанру.

Споери је, ипак, чак и у поставци, веома издвојен. Поставка се заправо дели на два дела: један је у потпуности посвећен изложбеном профилу Споеријеве галерије „Уметност једења”, са његовим радовима, и радовима Бојса, Фотријеа, Гинтера Екера и других, а други део се бави наслеђем таквог концепта до данашњих дана. Тако се, заправо, поставља теза да се кулинарски перформанси Рикрита Тираваниже не могу у потпуности разумети у реалном историјско-уметничком контексту, ако се не доведу у непосредну везу са Споеријевим банкетима који су се одвијали више деценија раније.

(/slika3)На овој, по структури сложеној изложби,  храна се третира и у материјалном и у симболичком облику, кување се представља и као технологија справљања хране и као ритуал, а однос уметности и исхране се развија у скали која варира од својеврсне симбиозе креативних људских активности које се обично не доводе у везу, па до ироничне критике конзумерског канибализма, и исхране као компензације за друге животне активности.

 Већ је само отварање изазвало доста коментара, углавном на рад Цегера Рејеса, који је на самом почетку деловао као скулптурално урађен хиперреалистички модел обичне кухиње у каквој је сваки од посетилаца сигурно већ много пута био, да би се потом полако покренуо и ротацијом од 360 степени свој садржај водио ка све већем степену неуређености претварајући кухињу у ђубриште.

Иронија и апсурд провејавају кроз целу поставку. Физиологија се меша са семиологијом у нераздвојиву смешу која нам открива многе симптоматске, а често и трауматске тачке нашег свакодневног живота. Може се, стога, рећи да су кустоскиње Магдалена Холзи и Ренате Бушман урадиле добар посао. Нису само илустровале неку теоријску тезу, нити су урадиле свечарску ретроспективу једном уметнику. Само су трасирале један веома специфичан жанр уметничког рада, и указале на храну и процес исхране као медиј деловања уметника. Радови су добро изабрани, и сами доста говоре, а варирају од кључних радова за опус неких уметника, као што је то случај са Мишелом Бјелзијем, па до сасвим бизарних излета у ово подручје, као што је то урадила Елке Криштуфек.

Изложба је осветлила и једну антрополошку константу, а то је: храна је нешто што игра битну улогу у ритуалном уређењу живота, и културолошке конотације везане за њену производњу и конзумацију су готово неисцрпне.