Ритам света

У новембру сам, у Келну, заједно са писцем и преводиоцем Жарком Радаковићем, био на концерту групе Граундејшн, изузетне реге групе из Калифорније. Концерт је био веома добро посећен, а Жарко и ја смо сигурно били међу најстаријим посетиоцима. Осетило се то по томе што се око нас двојице оформио један мали празан круг који су многи очигледно настојали да избегну; с друге стране, иако су се у мраку око нас видели многи ужарени врхови миришљавих џоинта, ниједан није нама понуђен. Другим речима, сматрали ми то погрешним или не, били смо виђени као неко ко ту не припада. А тај осећај неприпадања више је него добар за почетак овог текста.

Наиме, некада сам о рокенролу писао као неко ко осећа да му припада, односно, да га сагледава изнутра. Није било потребно бити један од извођача, гитариста или бубњар, певач или басиста, јер се року, сматрао сам, прилази изнутра, односно, нисам видео разлику између онога који рок свира и онога који рок слуша.

Тада сам такође почео да верујем да је рокенрол један од главних центара инспирације и памтим, на пример, моје дуготрајно анализирање стихова разних рок песама које сам тада сматрао главним обрасцима за писање поезије. Неколико година касније те идеје послужиће ми за разраду тврдње о постојању рок књижевности, која своју инспирацију налази у свету рок музике, као и у литератури већ насталој под утицајем рокенрола. У ауторе рок књижевности убрајао сам писце попут Јана Мекјуена, Питера Керија, Мајкла Вајлдинга, Петера Хандкеа, Гинзберга и осталих припадника битничке генерације.

Међутим, само неколико година касније, у време када смо Михајло Пантић и ја спремали зборник текстова на тему „Рок и књижевност“, почео сам да се повлачим. Није толико била у питању тема о размени утицаја између рокенрола и књижевности – уосталом, то нико није оспоравао – колико о нејасном статусу књига исписаних на тај начин. У мом случају радило се о две збирке прича, „Фрасу у шупи“ и „Једноставности“, насталим под директним утицајем рокенрола и рок културе уопште. Термин „рок књижевност“ није функционисао јер књижевност ипак захтева неки језички ред и пристајање на одређене уступке, док је за рокенрол неопходна слобода као и изневеравање очекиваног садржаја и форме. С друге стране, рокенрол није показивао превелику жељу да уопште прими у себе било шта из света књижевности. Тамо где се у року појављивала књижевност она је избијала као производ нечијих личних интересовања, а не као програм који је одређивао правац развоја и садржај предвиђених промена.

Шта покушавам да кажем? Покушавам да пронађем тренутак у којем сам почео да сумњам у једну од главних ставки моје поетике, у сам рокенрол.

Шта покушавам да кажем? Покушавам да схватим како сам и где, на ком делу пута, „изгубио“ (под знацима навода, сигурно!) све оне нити које су ме везивале за рокенрол, односно, не „изгубио“ већ их доделио неким другим облицима рокенрола и музике уопште.

Шта покушавам да кажем? Покушавам да избегнем да говорим о процесу који се, у ствари, назива процесом одрастања или процесом старења, током којег пролазимо кроз толико трауматичне промене да нам се понекад чини да се једини излаз из тог процеса крије у потпуном порицању ранијег идентитета.

Да се разумемо: и даље мислим о себи као о детету рокенрола. Рокенрол је дуги низ година био мој главни и најпоузданији извор нових сазнања, а о појединим рок музичарима доиста сам размишљао као о мојим врхунским учитељима. (Мислим на музичаре као што су Боб Дилан, Џемс Тејлор и Ван Морисон.)

А онда, једног дана, човек осети да нешто није исто као пре, да је постао странац у земљи рокенрола и алтернативне културе, где се раније толико добро осећао. Наиме, дошла је нека нова генерација и све се променило, од омиљеног безалкохолног пића до марке фармерки. Некадашња задимљена атмосфера кафана, у којима су се писци окупљали, читали новине и размењивали трачеве и књиге замењена је стерилном атмосфером типских кафића у којима сваки писац седи за посебним столом и пиљи у свој преносиви компјутер. Нема више знања, све је само информација, и једино што је важно јесте брзина којом се та информација преноси.

Да ли то има везе са рокенролом? Вероватно не, премда у оном ширем виду, када говоримо о рок култури, нека веза сигурно постоји. Ако не грешим, данас и нема онакве опште рок културе каква је некада постојала. Бити део рок културе некада је значило да је све што радиш такође било део те културе, док је данас (уколико не грешим, рећи ћу поново) могуће да се само једним сегментом неко укључи у неки аспект рок културе, а да у другим својим сегментима буде нешто друго или да уопште не буде заинтересован ни за какву алтернативу. Као што су некада у Енглеској постојали тзв. викенд панкери, који су се током недеље претварали у обичан, „нормалан“ свет који је рано ујутру журио на посао, одевен у грађанску одећу, и при том се згражавао уколико би наишао на неког панкера са косом претвореном у разнобојне шиљке.

Једна ствар је сигурна – никада нисам допустио да се рокенрол у мени претвори у извор носталгије. Срећан сам што ми је одређени сплет животних околности дозволио да будем учесник у стварању рокенрол културе шездесетих и седамдесетих година прошлог века, али се ниједног тренутка нисам учаурио у звук само једног извођача или једног периода. Трагао сам за инспирацијом у музици најразноврснијих извођача, а то и даље радим и са страшћу посвећеника пребирам по кутијама са последњим албумима нових, мени потпуно непознатих група или слушам радио са блокчићем у руци, увек спреман да запишем неко ново име у свету рокенрола.

Временом се мој избор музике све више сужавао и сада највише слушам реге, нову етномузику и џез који је наставио путем који су отворили Мајлс Дејвис и његови најбољи ученици (попут Шортера и Завинула). Наравно, не могу све њих да укључим у рокенрол, али то и не покушавам...

Сада пишем другачије приче, јер су извори инспирације другачији, премда и даље допиру са два звучника. Бескрајни ритам реге музике сада је главни ритам моје прозе и надам се да је он довољно чујан за све читаоце. Помало има у њему оног „масног“ даб-звука Слаја Данбара и Робија Шекспира, помало нешто од генијалних звучних решења Ли „Скреч“ Перија, помало кристалних џезерских решења групе Граундејшн. Има разних дивних ритмова, али ритам регеа је, бар за мене, ритам којим пулсира моја проза и, свакако, цео свет.