Moja љубав на Кинеском зиду

Специјално за Политику из Фиренце

Марину Абрамовићупоређују са једном великом мачком која је имала седам живота и која је исто толико пута поново процветала. Инкарнација перформанса: брутална, мистична, егзибициониста, харизматична, током последње четири деценије својим телом означила је историју уметности. Са уметницом разговарамо уочи пријема награде за каријеру Lorenzo il Magnifico (Лоренцо Величанствени) на Међународном бијеналу савремене уметности у Фиренци. Њене (недавно напуњене) 63 године су невидљиве: још увек је лепа и још увек неумољива сама са собом, у непролазној жудњи за истраживањем граница тела и духа.

Ваш кредо је да се у уметности мора ићи до краја. Који смисао придајете болу и патњи, често присутним у Вашим перформансима?

Сваки уметник користи своја средства да се изрази. Моје„оруђе” је моје тело које за време перформанса успевам да раздвојим од духа. То представља једну врсту деперсонализације, тело постаје оно што ја желим да постанем, готово огледало у којем се могу рефлектовати особе које присуствују перформансу и које стичу могућност да виде сопствене животе. Подвргавати сопствено тело физичкој патњи припада старим културама, нарочито шаманима који су у својим религиозним ритуалима морали да прођу кроз екстремне ситуације да биодвојили дух од тела, а све у циљу емоционалног очишћењадуше. То је друга страна свесности, ачињење ствари које проузрокују осећај бола води ка катарзи.

За време уметничке еволуције да ли се Ваш однос према сопственом телу променио?

Да. Данас, ме више интересује издржљивост тела него његовоповређивање.

Ваша тромесечна ретроспектива „Уметник је присутан”, која ће се овог пролећа одржати у њујоршком Музеју модерне уметности (МОМА)представљаће изузетанфизички напор и захтевати неизмерну енергију. Како се припремате за овај „подухват”?

(/slika2)О самом перформансу не могу да причам, то је тајна. Тако сам се обавезала у уговору. Али,могу да кажем да ће мој перформанс трајати 600 часова: седамсати дневно, петком чак десет сати, а ја ћу обично бити на високим дрвеним платформама.

Прича се о још једном новом пројекту, „Живот и смрт Марине Абрамовић”. Планирате да заједно са Бобом Вилсоном, припремите Вашу биографијуза сценско извођење. Прочитала сам да овај комадпредвиђа и Вашу сценску сахрану. О чему је реч?

То ће бити веома напоран пројекат, планиран за почетак јула следеће године у Манчестеру. У овом комаду инспирисана сам мојом баком од којесам научила да нас смрт пратиод првих дана живота. Сећам се да је моја бака у Београду имала обичај да пегла и слаже гардеробу намењену за сопствену сахрану. Овај дугогодишњи ритуалје представљао припрему за суочење са смрћу: она је скоро читав живот провела припремајући своју сахрану. Имати свест о смрти је веома важно, што ми обично потискујемо. Међутим, ако мој дух свесно умре, то је веома важно. Комад почиње сахраном, затим следе четири животна доба и завршава се, поново, сахраном. Само што сахрана на почетку представља сахрану тела, док ова друга значи сахрану душе, чиме се стиче свест о смрти.

У контексту најављене представе са Бобом Вилсоном, може ли се говорити о вези између Ваших перформанса и театра или не?

Када сам почела са перформансима, замрзела сампозориште зато што оно представља све што перформанс није. Театар није стварни простор, то је фикција. У перформансу све је, међутим, живо и истинито. Ипак, 1988. године у овом мом приступу дошло је до извесне мутације. Перформанс „The lovers” (Љубавници), у којем се ја и Улај, мој животни и уметнички сапутник током 13 година, сусрећемо на Кинеском зиду након препешачених 2000 километара, изазвао је у мени велику кризу. То је у ствари био последњи перформанс са њим. Схватила сам да ћу, кроз позориште, успети да видим себе у равнодушнијем смислу и да откријем нове ствари уз помоћ редитеља. У овом комаду, заједно са Вилијамом Дефоом у Вилсоновој режији, ја представљам сопствени живот на некон венционалан начин. Дозволићу да се уђе у све периоде мог живота, да се диригује мојим животом и слободно интервенише. Гледаоци ће моћи да ураде шта год хоће.

Како долази до размене енергије између Вас и публике за коју увек говорите да Вам је веома важна?

(/slika3)То је веома једноставно. Пре свега, пођимо од тога да перформанс представља менталну и физичку конструкцију која се поставља у одређеном времену и простору испред публике. Онда Ви улазите у тој простор и тада долази до размене енергије. Што је више публике присутно, то више енергије улази у ваше тело, слично као што се дешава са сваким поп-старом који прима енормну енергију од хиљада људи. Тако је и са перформансом, ви осећате да енергија присутних улази у ваше тело и та апсорбована енергија гура вас напред у вашем наступу. Чак и гледаоци могу да осете то струјање енергије. Можете онда замислити колико њених вибрација осећа онај ко је у центру тог догађаја и колику количинуупија.

У последње време уБеоградусе нагађа о Вашој великој ретроспективи, која битребалода се одржи у Музеју савремене уметности следеће године. Да лије то тачно?

Не бих рекла. Нагађања суједно, а пре свега требало бипитати уметника да ли он то жели. Мене нико никада није питао.Не желим ово да коментаришем.То је веома болно питање. Ја једино знам да сам веома љута због свега. Када се само сетим како су ме одбацили, када јетребалода представљам бившу Југославију (СРЈ, прим.) на Бијеналу у Венецији. Али,ја сам ипак примила званични позив за учешће на Бијеналу и те године сам добила „Златног лава” за „Балкански барок”.

Такође,у Београду о мени није написана ниједна књига, чак ни брошура. Широм света има много публикација о мом раду. Овде, у Италији, само миланска издавачка кућа „Карта” објавила је девет књига о мени. Али, немојмо о томе више да причамо, мени је то веома непријатно.

Да ли Ваша уметност има и политичко значење?

Моја уметност није политичка, али је понекад у контекступолитике. Тако нпр. мој рад изложен на овом Бијеналу, посвећен рату у Лаосу, има прецизнији политички аспект, иако ја овде размишљам о конфликтима у свету у много ширемсмислу; у овом случају, у односу на тему дечијих ратних игара, мислим на укључивање децеу рат.

Не волим да свој рад обележавам етикетама и мислим да свако уметничко дело треба да поставља питања.Утом смислу моја уметност би семогла сматрати „политичком”.

У једној епизоди популарне серије „Секс и град” видела се пародирана реплика једног од Ваших најтежих перформанса „Кућа са погледом на океан” за време којег сте 12 дана билизатворени, без јела и пића, и, у потпуности, лишени приватности. Како сте то прихватили?

Ја сам тада била у Индији и уопште нисам знала шта је то „Секс и град”. Када су тражили да ја поновим свој перформанс за серију, рекла сам им да нисам глумица и дала сам дозволу другој глумици која је, наравно, све изокренула. Али,то је било забавно. У Амстердаму,где сам тада живела, сваког дана сам куповала воће и поврће код исте, веома нељубазне, жене, која ме готово није примећивала. Након што је ова епизода приказана на телевизији, продавачицаје одједном постала веома љубазна са мном и почела је да ми чак бесплатно нуди своје производе, као нпр. миришљаве свеже јагоде. То је такође знак даперформанс више не представља алтернативну врсту, него да је већ постао део званичних кругова, тако да инспирише моду, филм, МТВ.

Снежана Симић

--------------------------------------------------------------

Одлазим у манастир

По завршетку интервјуа, који се, због учешћа неколико италијанских новинара, а по жељи Абрамовићеве, одвијао у енглеско-италијанској језичкој мешавини, коначно смо стекле прилику да проговоримо и коју реч на српском. Том приликом уметница ми је поверила да ће, након још неколико пословних путовања, провестимесец дана у манастиру.

„Када припремам нови рад морам да одем далеко и да се изолујем. И прошле године провела сам више од месец дана у Индији. Тамо постоје строге рестрикције: живи се на води и пиринчу. Ту се комплетно прочистим. Нема компјутера, факса, чак ни телефон не функционише. И сада имам потребу да се за извесно време’откачим’ да бих се поново ’повезала’ са светом”, смешећи се каже и, у пратњи бројних фотографа и камермана, одлази да погледа фирентинску изложбу у фирнтинској Forteci da Basoна којој су, поред њених, изложени радови око 650 савремених уметника из 80 држава.