Moja ljubav na Kineskom zidu

Specijalno za Politiku iz Firence

Marinu Abramovićupoređuju sa jednom velikom mačkom koja je imala sedam života i koja je isto toliko puta ponovo procvetala. Inkarnacija performansa: brutalna, mistična, egzibicionista, harizmatična, tokom poslednje četiri decenije svojim telom označila je istoriju umetnosti. Sa umetnicom razgovaramo uoči prijema nagrade za karijeru Lorenzo il Magnifico (Lorenco Veličanstveni) na Međunarodnom bijenalu savremene umetnosti u Firenci. Njene (nedavno napunjene) 63 godine su nevidljive: još uvek je lepa i još uvek neumoljiva sama sa sobom, u neprolaznoj žudnji za istraživanjem granica tela i duha.

Vaš kredo je da se u umetnosti mora ići do kraja. Koji smisao pridajete bolu i patnji, često prisutnim u Vašim performansima?

Svaki umetnik koristi svoja sredstva da se izrazi. Moje„oruđe” je moje telo koje za vreme performansa uspevam da razdvojim od duha. To predstavlja jednu vrstu depersonalizacije, telo postaje ono što ja želim da postanem, gotovo ogledalo u kojem se mogu reflektovati osobe koje prisustvuju performansu i koje stiču mogućnost da vide sopstvene živote. Podvrgavati sopstveno telo fizičkoj patnji pripada starim kulturama, naročito šamanima koji su u svojim religioznim ritualima morali da prođu kroz ekstremne situacije da biodvojili duh od tela, a sve u cilju emocionalnog očišćenjaduše. To je druga strana svesnosti, ačinjenje stvari koje prouzrokuju osećaj bola vodi ka katarzi.

Za vreme umetničke evolucije da li se Vaš odnos prema sopstvenom telu promenio?

Da. Danas, me više interesuje izdržljivost tela nego njegovopovređivanje.

Vaša tromesečna retrospektiva „Umetnik je prisutan”, koja će se ovog proleća održati u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MOMA)predstavljaće izuzetanfizički napor i zahtevati neizmernu energiju. Kako se pripremate za ovaj „poduhvat”?

(/slika2)O samom performansu ne mogu da pričam, to je tajna. Tako sam se obavezala u ugovoru. Ali,mogu da kažem da će moj performans trajati 600 časova: sedamsati dnevno, petkom čak deset sati, a ja ću obično biti na visokim drvenim platformama.

Priča se o još jednom novom projektu, „Život i smrt Marine Abramović”. Planirate da zajedno sa Bobom Vilsonom, pripremite Vašu biografijuza scensko izvođenje. Pročitala sam da ovaj komadpredviđa i Vašu scensku sahranu. O čemu je reč?

To će biti veoma naporan projekat, planiran za početak jula sledeće godine u Mančesteru. U ovom komadu inspirisana sam mojom bakom od kojesam naučila da nas smrt pratiod prvih dana života. Sećam se da je moja baka u Beogradu imala običaj da pegla i slaže garderobu namenjenu za sopstvenu sahranu. Ovaj dugogodišnji ritualje predstavljao pripremu za suočenje sa smrću: ona je skoro čitav život provela pripremajući svoju sahranu. Imati svest o smrti je veoma važno, što mi obično potiskujemo. Međutim, ako moj duh svesno umre, to je veoma važno. Komad počinje sahranom, zatim slede četiri životna doba i završava se, ponovo, sahranom. Samo što sahrana na početku predstavlja sahranu tela, dok ova druga znači sahranu duše, čime se stiče svest o smrti.

U kontekstu najavljene predstave sa Bobom Vilsonom, može li se govoriti o vezi između Vaših performansa i teatra ili ne?

Kada sam počela sa performansima, zamrzela sampozorište zato što ono predstavlja sve što performans nije. Teatar nije stvarni prostor, to je fikcija. U performansu sve je, međutim, živo i istinito. Ipak, 1988. godine u ovom mom pristupu došlo je do izvesne mutacije. Performans „The lovers” (Ljubavnici), u kojem se ja i Ulaj, moj životni i umetnički saputnik tokom 13 godina, susrećemo na Kineskom zidu nakon prepešačenih 2000 kilometara, izazvao je u meni veliku krizu. To je u stvari bio poslednji performans sa njim. Shvatila sam da ću, kroz pozorište, uspeti da vidim sebe u ravnodušnijem smislu i da otkrijem nove stvari uz pomoć reditelja. U ovom komadu, zajedno sa Vilijamom Defoom u Vilsonovoj režiji, ja predstavljam sopstveni život na nekon vencionalan način. Dozvoliću da se uđe u sve periode mog života, da se diriguje mojim životom i slobodno interveniše. Gledaoci će moći da urade šta god hoće.

Kako dolazi do razmene energije između Vas i publike za koju uvek govorite da Vam je veoma važna?

(/slika3)To je veoma jednostavno. Pre svega, pođimo od toga da performans predstavlja mentalnu i fizičku konstrukciju koja se postavlja u određenom vremenu i prostoru ispred publike. Onda Vi ulazite u toj prostor i tada dolazi do razmene energije. Što je više publike prisutno, to više energije ulazi u vaše telo, slično kao što se dešava sa svakim pop-starom koji prima enormnu energiju od hiljada ljudi. Tako je i sa performansom, vi osećate da energija prisutnih ulazi u vaše telo i ta apsorbovana energija gura vas napred u vašem nastupu. Čak i gledaoci mogu da osete to strujanje energije. Možete onda zamisliti koliko njenih vibracija oseća onaj ko je u centru tog događaja i koliku količinuupija.

U poslednje vreme uBeograduse nagađa o Vašoj velikoj retrospektivi, koja bitrebaloda se održi u Muzeju savremene umetnosti sledeće godine. Da lije to tačno?

Ne bih rekla. Nagađanja sujedno, a pre svega trebalo bipitati umetnika da li on to želi. Mene niko nikada nije pitao.Ne želim ovo da komentarišem.To je veoma bolno pitanje. Ja jedino znam da sam veoma ljuta zbog svega. Kada se samo setim kako su me odbacili, kada jetrebaloda predstavljam bivšu Jugoslaviju (SRJ, prim.) na Bijenalu u Veneciji. Ali,ja sam ipak primila zvanični poziv za učešće na Bijenalu i te godine sam dobila „Zlatnog lava” za „Balkanski barok”.

Takođe,u Beogradu o meni nije napisana nijedna knjiga, čak ni brošura. Širom sveta ima mnogo publikacija o mom radu. Ovde, u Italiji, samo milanska izdavačka kuća „Karta” objavila je devet knjiga o meni. Ali, nemojmo o tome više da pričamo, meni je to veoma neprijatno.

Da li Vaša umetnost ima i političko značenje?

Moja umetnost nije politička, ali je ponekad u kontekstupolitike. Tako npr. moj rad izložen na ovom Bijenalu, posvećen ratu u Laosu, ima precizniji politički aspekt, iako ja ovde razmišljam o konfliktima u svetu u mnogo širemsmislu; u ovom slučaju, u odnosu na temu dečijih ratnih igara, mislim na uključivanje deceu rat.

Ne volim da svoj rad obeležavam etiketama i mislim da svako umetničko delo treba da postavlja pitanja.Utom smislu moja umetnost bi semogla smatrati „političkom”.

U jednoj epizodi popularne serije „Seks i grad” videla se parodirana replika jednog od Vaših najtežih performansa „Kuća sa pogledom na okean” za vreme kojeg ste 12 dana bilizatvoreni, bez jela i pića, i, u potpunosti, lišeni privatnosti. Kako ste to prihvatili?

Ja sam tada bila u Indiji i uopšte nisam znala šta je to „Seks i grad”. Kada su tražili da ja ponovim svoj performans za seriju, rekla sam im da nisam glumica i dala sam dozvolu drugoj glumici koja je, naravno, sve izokrenula. Ali,to je bilo zabavno. U Amsterdamu,gde sam tada živela, svakog dana sam kupovala voće i povrće kod iste, veoma neljubazne, žene, koja me gotovo nije primećivala. Nakon što je ova epizoda prikazana na televiziji, prodavačicaje odjednom postala veoma ljubazna sa mnom i počela je da mi čak besplatno nudi svoje proizvode, kao npr. mirišljave sveže jagode. To je takođe znak daperformans više ne predstavlja alternativnu vrstu, nego da je već postao deo zvaničnih krugova, tako da inspiriše modu, film, MTV.

Snežana Simić

--------------------------------------------------------------

Odlazim u manastir

Po završetku intervjua, koji se, zbog učešća nekoliko italijanskih novinara, a po želji Abramovićeve, odvijao u englesko-italijanskoj jezičkoj mešavini, konačno smo stekle priliku da progovorimo i koju reč na srpskom. Tom prilikom umetnica mi je poverila da će, nakon još nekoliko poslovnih putovanja, provestimesec dana u manastiru.

„Kada pripremam novi rad moram da odem daleko i da se izolujem. I prošle godine provela sam više od mesec dana u Indiji. Tamo postoje stroge restrikcije: živi se na vodi i pirinču. Tu se kompletno pročistim. Nema kompjutera, faksa, čak ni telefon ne funkcioniše. I sada imam potrebu da se za izvesno vreme’otkačim’ da bih se ponovo ’povezala’ sa svetom”, smešeći se kaže i, u pratnji brojnih fotografa i kamermana, odlazi da pogleda firentinsku izložbu u firntinskoj Forteci da Basona kojoj su, pored njenih, izloženi radovi oko 650 savremenih umetnika iz 80 država.