Још једна рата па газда

Крушевац – У предузећу су пре неки дан резали колач и славили Светог Николу. Данас се друже поводом Нове, 2010. године. Половином јануара ће у хотелу „Рубин” направити шоферску забаву.

Тако 650 радника „Југопревоза” улази у нову пословну годину. Верују да су важни добри међуљудски односи и јединство, нарочито оних 500 који већ пет година узастопно издвајају у просеку по хиљаду евра годишње, да би новембра 2010. године постали власници свог предузећа. Зато очекују да им Нова, 2010. година, донесе више радости него другима. Јер, не постаје се власник фирме сваки дан.

– Године одрицања су при крају. Није било лако ући у аукцијско надметање 2005. године. Из много разлога, али да подсетим само на два. Прво, имали смо много проблема да докажемо свој удео у власништву после приватизације по закону о приватизацији из времена премијера СФРЈ Анте Марковића. Тада смо започели мучни пут за власништво над својом фирмом. После смо, 2005. године, одлучили да идемо на аукцију. Није било лако убедити људе, разуверити бројне „неверне Томе”, па одолети притисцима. Било је заинтересованих, оних који су озбиљно размишљали о озбиљној фирми, али и оних других. Не знам да ли је рано да кажем да је 24. новембра 2005. године наш синдикат морао да сакупи паре за аутобус, наш аутобус, да кренемо за Београд. Убацили смо се између два аутобуса који на редовној линији возе путнике за Београд. Ишли смо за првим аутобусом, а шофер је имао обавезу да нас прати и стане ако нас неко, не дај боже, заустави, да не бисмо стигли на аукцију. То је знао и возач другог аутобуса. Стигли смо и купили предузеће. Платили смо га шест пута више од почетне цене – сећа се Ђорђе Стевић Стевча, председник Самосталног синдиката „Југопревоза”.

Последњу рату за откуп фирме, да подсетимо, конзорцијум „Југопревоза”, са Животом Цветковићем на челу, садашњи и ондашњи генерални директор, у износу од 405.000 евра треба да плати новембра 2010. године.

Обрачун са дивљим таксистом

У радничком ресторану „Југопревоза” разговарамо и са тридесетдеветогодишњим кондуктером Дејаном Ерчевићем. Он је човек оштрих покрета, који се не одваја од кондуктерске торбе, запослен у „Југопревозу” од 1995. године. Синдикалац Стевчић каже да је Дејан чврст заговорник радничког акционарства од првог момента. Ове године, о Светом Николи, предао је славски колач возачу Драгану Ђурићу и пожелео му да догодине славу славе као законски власници.

– Мој отац је био шофер у „Југопревозу”. Ниједног момента нисам имао дилему да ли да уђем у раднички конзорцијум. А није било једноставно, верујте. Многи су сумњали у све то. А, ето, остала је још једна рата. Издржаћемо – тврди Дејан.

Да ли то мисли као акционар, или радник? – питамо.

– Живим са породицом у Лаћиследу, на пола пута између Крушевца и Александровца. Дајем све од себе, и као радник и као акционар. Јесте да су нам мање плате од оних које примају они који нису чланови конзорцијума. Можда је нормално да се радник зато љути на акционара, али верујте немам тај осећај. Превлада осећање да ћу догодине бити један од власника фирме и да ће можда једно од моје двоје деце радити овде. То не кријем ни када причам са онима који нису акционари. А зашто бих се иначе одрицао свих ових година?  

Дејан се свакодневно среће с много људи. Каже да помало већ има осећај да је власник.

– Имао сам много згода и незгода, али ме од 2005. страшно нервирају дивљи превозници. Арогантни су до бесвести. Тако недавно једна, нама позната жена дивљи таксиста, вози баш на мојој линији према Александровцу. Иде испред нашег аутобуса и стаје у Пепељевцу да покупи троје ђака, који се најчешће возе са мном. Она зове децу и нуди им превоз по цени аутобуске карте. Ја устајем и зовем децу: Хајдете са нама децо, не кошта ништа! Е, то вам је акционар Дејан. Можда сам прекорачио овлашћења Дејана кондуктера, али сам као акционар био спреман на све, само да ме не победи онај ко не плаћа ништа од свих тих силних пореза и доприноса држави. Ваљда ће инспекција схватити да је и ово проблем друштва – нада се Дејан.

Чувају радна места

Онда се мало подиже, погледа према прозору и каже да долази и човек коме је за Светог Николу предао колачарство у „Југопревозу“ – возач Драган Ђурић, са линије Ниш–Брус.

Драган има само петнаест минута за задржавање на аутобуској станици. Већ знамо да има 32 године, незапослену супругу и двоје деце. У радничком конзорцијуму је од његовог оснивања.

– Са посебном радошћу сам примио вест да су ме изабрали за колачара. У новембру наредне године ћемо постати власници фирме. Знате, сада када смо близу циља, морамо одржати јединство и, нека ми буде дозвољено да кажем, ово руководство. Немам намеру да хвалим директора Цветковића, али му дугујемо признање да је донео мудру и храбру одлуку када је стао на чело радничког конзорцијума, а после нас успешно водио кроз цео посао. Немам много времена, извините. Иако сви мисле да ми акционари газдујемо, ја се понашам као савестан возач. Жао ми је што нису баш сви ушли у наш конзорцијум, али шта је ту је. Важно је да чувамо фирму и свој посао. Погледајте мало око нас колико је хиљада људи у некада успешним фирмама остало без посла. Да је срећа да су и други успели да направе овакво акционарско друштво, па да сачувају посао за себе, а и да га обезбеде за своју децу – каже Драган, а онда, уз извињење, иде код диспечера да прими налог, као и сваки радник.

Раде Станковић