Još jedna rata pa gazda

Kruševac – U preduzeću su pre neki dan rezali kolač i slavili Svetog Nikolu. Danas se druže povodom Nove, 2010. godine. Polovinom januara će u hotelu „Rubin” napraviti šofersku zabavu.

Tako 650 radnika „Jugoprevoza” ulazi u novu poslovnu godinu. Veruju da su važni dobri međuljudski odnosi i jedinstvo, naročito onih 500 koji već pet godina uzastopno izdvajaju u proseku po hiljadu evra godišnje, da bi novembra 2010. godine postali vlasnici svog preduzeća. Zato očekuju da im Nova, 2010. godina, donese više radosti nego drugima. Jer, ne postaje se vlasnik firme svaki dan.

– Godine odricanja su pri kraju. Nije bilo lako ući u aukcijsko nadmetanje 2005. godine. Iz mnogo razloga, ali da podsetim samo na dva. Prvo, imali smo mnogo problema da dokažemo svoj udeo u vlasništvu posle privatizacije po zakonu o privatizaciji iz vremena premijera SFRJ Ante Markovića. Tada smo započeli mučni put za vlasništvo nad svojom firmom. Posle smo, 2005. godine, odlučili da idemo na aukciju. Nije bilo lako ubediti ljude, razuveriti brojne „neverne Tome”, pa odoleti pritiscima. Bilo je zainteresovanih, onih koji su ozbiljno razmišljali o ozbiljnoj firmi, ali i onih drugih. Ne znam da li je rano da kažem da je 24. novembra 2005. godine naš sindikat morao da sakupi pare za autobus, naš autobus, da krenemo za Beograd. Ubacili smo se između dva autobusa koji na redovnoj liniji voze putnike za Beograd. Išli smo za prvim autobusom, a šofer je imao obavezu da nas prati i stane ako nas neko, ne daj bože, zaustavi, da ne bismo stigli na aukciju. To je znao i vozač drugog autobusa. Stigli smo i kupili preduzeće. Platili smo ga šest puta više od početne cene – seća se Đorđe Stević Stevča, predsednik Samostalnog sindikata „Jugoprevoza”.

Poslednju ratu za otkup firme, da podsetimo, konzorcijum „Jugoprevoza”, sa Životom Cvetkovićem na čelu, sadašnji i ondašnji generalni direktor, u iznosu od 405.000 evra treba da plati novembra 2010. godine.

Obračun sa divljim taksistom

U radničkom restoranu „Jugoprevoza” razgovaramo i sa tridesetdevetogodišnjim kondukterom Dejanom Erčevićem. On je čovek oštrih pokreta, koji se ne odvaja od kondukterske torbe, zaposlen u „Jugoprevozu” od 1995. godine. Sindikalac Stevčić kaže da je Dejan čvrst zagovornik radničkog akcionarstva od prvog momenta. Ove godine, o Svetom Nikoli, predao je slavski kolač vozaču Draganu Đuriću i poželeo mu da dogodine slavu slave kao zakonski vlasnici.

– Moj otac je bio šofer u „Jugoprevozu”. Nijednog momenta nisam imao dilemu da li da uđem u radnički konzorcijum. A nije bilo jednostavno, verujte. Mnogi su sumnjali u sve to. A, eto, ostala je još jedna rata. Izdržaćemo – tvrdi Dejan.

Da li to misli kao akcionar, ili radnik? – pitamo.

– Živim sa porodicom u Laćisledu, na pola puta između Kruševca i Aleksandrovca. Dajem sve od sebe, i kao radnik i kao akcionar. Jeste da su nam manje plate od onih koje primaju oni koji nisu članovi konzorcijuma. Možda je normalno da se radnik zato ljuti na akcionara, ali verujte nemam taj osećaj. Prevlada osećanje da ću dogodine biti jedan od vlasnika firme i da će možda jedno od moje dvoje dece raditi ovde. To ne krijem ni kada pričam sa onima koji nisu akcionari. A zašto bih se inače odricao svih ovih godina?  

Dejan se svakodnevno sreće s mnogo ljudi. Kaže da pomalo već ima osećaj da je vlasnik.

– Imao sam mnogo zgoda i nezgoda, ali me od 2005. strašno nerviraju divlji prevoznici. Arogantni su do besvesti. Tako nedavno jedna, nama poznata žena divlji taksista, vozi baš na mojoj liniji prema Aleksandrovcu. Ide ispred našeg autobusa i staje u Pepeljevcu da pokupi troje đaka, koji se najčešće voze sa mnom. Ona zove decu i nudi im prevoz po ceni autobuske karte. Ja ustajem i zovem decu: Hajdete sa nama deco, ne košta ništa! E, to vam je akcionar Dejan. Možda sam prekoračio ovlašćenja Dejana konduktera, ali sam kao akcionar bio spreman na sve, samo da me ne pobedi onaj ko ne plaća ništa od svih tih silnih poreza i doprinosa državi. Valjda će inspekcija shvatiti da je i ovo problem društva – nada se Dejan.

Čuvaju radna mesta

Onda se malo podiže, pogleda prema prozoru i kaže da dolazi i čovek kome je za Svetog Nikolu predao kolačarstvo u „Jugoprevozu“ – vozač Dragan Đurić, sa linije Niš–Brus.

Dragan ima samo petnaest minuta za zadržavanje na autobuskoj stanici. Već znamo da ima 32 godine, nezaposlenu suprugu i dvoje dece. U radničkom konzorcijumu je od njegovog osnivanja.

– Sa posebnom radošću sam primio vest da su me izabrali za kolačara. U novembru naredne godine ćemo postati vlasnici firme. Znate, sada kada smo blizu cilja, moramo održati jedinstvo i, neka mi bude dozvoljeno da kažem, ovo rukovodstvo. Nemam nameru da hvalim direktora Cvetkovića, ali mu dugujemo priznanje da je doneo mudru i hrabru odluku kada je stao na čelo radničkog konzorcijuma, a posle nas uspešno vodio kroz ceo posao. Nemam mnogo vremena, izvinite. Iako svi misle da mi akcionari gazdujemo, ja se ponašam kao savestan vozač. Žao mi je što nisu baš svi ušli u naš konzorcijum, ali šta je tu je. Važno je da čuvamo firmu i svoj posao. Pogledajte malo oko nas koliko je hiljada ljudi u nekada uspešnim firmama ostalo bez posla. Da je sreća da su i drugi uspeli da naprave ovakvo akcionarsko društvo, pa da sačuvaju posao za sebe, a i da ga obezbede za svoju decu – kaže Dragan, a onda, uz izvinjenje, ide kod dispečera da primi nalog, kao i svaki radnik.

Rade Stanković