Уметност у доба културе

Издавачка кућа „Орион арт” из Београда планира да у току овог месеца објави први од три тома капиталног пројекта „Историја уметности у Србији – XX век”, који ће обухватити сликарство, скулптуру, позориште, архитектуру, музику, перформанс и фотографију. Први том који се у претплати може купити по цени од 6.000 динара зваће се „Радикалне уметничке праксе (1913–2008)”, други ће се звати „Реализми и модернизми око хладног рата (1939–1989)” а трећи „Модерна и модернизам (1878–1941)”.

Аутор и уредник овог пројекта је др Мишко Шуваковић, а у тиму сарадника су и др Невена Даковић (филм), др Александар Игњатовић (архитектура), др Ана Вујановић (извођачке уметности), др Весна Микић и мр Јелена Новак (музика). Сарадници на појединим студијама су др Јеша Денегри, др Никола Дедић, мр Ирена Шентевска, мр Бојан Ђорђев и мр Ива Ненић, а наш саговорник, др Мишко Шуваковић истиче научну подршку Катедре за музикологију Факултета музичке уметности и Групе за теорију уметности и медија Интердисциплинарних студија Универзитета уметности у Београду, несебичну подршку издавача „Орион арта” и стручног дизајнерског тима Душице Кнежевић.

– Овако сложена „историјска” тема још није постављана и решавана у нашој научној јавности. Истраживана су, до сада, појединачна дисциплинарна подручја „авангардног” у ликовним уметностима, музици, архитектури и књижевности, и тек у назнакама у филму и театру – каже у интервјуу за „Политику” Мишко Шуваковић.

На којим постулатима почива ова „историја радикалних уметничких пракси”?

Пројект„Историја уметности у Србији – XX век” заснива се на неколико карактеристичних ставова преузетих и разрађених из, такозване „нове историје уметности”. Методе које смо спроводили засноване су на критичкој и аналитичкој примени теоријских платформи студија културе на појединачне историје уметности тј. историје ликовних уметности, архитектуре, театра и извођачких уметности, филма и музике са јасним референцама ка динамици односа популарне и високе културе у Србији током двадесетог века. Следећи став је био да се не пише „историја српске уметности”, већ историја уметности у Србији. То значи да су узете у обзир и истражене уметничке праксе везане за бројне етничке и националне културе, пре свега за јеврејску, мађарску, немачку, словачку, ромску, албанску и др. Било је потребно истражити веома сложене „мале” средњеевропске и балканске, односно, југословенске културе у процесу модернизације и радикализације модернизма у уметничким праксама.

Који би били преломни тренуци у историји радикалних уметничких пракси у Србији?

У првом тому су обрађене уметничке праксе које су напустиле „хомогена поља” велике модернистичке идеологије о аутономији уметности и о аутономији уметничких медија и дисциплина. Није реч о проширењу појма „авангарда” на цели двадесети век, већ о указивању да постоје различите историјске и културалне ситуације у којима се спроводи критика доминантне културе, затим, уметнички експеримент, културални активизам и интердисциплинарна трагања за сложеним „вишемедијским делом” како уметности тако и културе.

Преломни тренуци, како их овим студијским пројектом приказујемо, су историјске авангарде десетих и двадесетих година, поставангарде касних двадесетих и тридесетих, затим неоавангарде педесетих и шездесетих година, концептуална уметност седамдесетих и постмодерна уметност осамдесетих година. Овом књигом су третиране, такође, и деведесете године „ратне транзиције” тј. распада социјалистичке Југославије са изразитом политизацијом уметности, али и године почетка новог века са суочењем са „глобалном транзицијом” која успоставља ситуацију потпуне промене природе уметничких медија и облика истраживања, односно, функционисања уметничких и културалних институција. 

Осим Зенита и Битефа, који су догађаји наше авангарде били заиста у токовима европске и светске авангарде?

Циљ ове књиге је да се истакну актуелни или ретроспективни тренуци суочења са интернационалном, југословенском и глобалном уметношћу на овим просторима. Мицићев Зенит и Алексићева дада су битан пример. Али, треба истаћи и појаве флуксуса и концептуалне уметности у односу на интернационалне токове, где су извесни уметници фрагментарно или интегрално улазили у токове интернационалних дешавања, па до савремене уметности која је део глобалног или глобалних миљеа. Ово питање, међутим, поставља и могућност дискусије различитих културалних политика током двадесетог века – о томе ова књига говори у својим референтним назнакама. Није реч само о уметности као „друштвеној апстракцији” или „уметности као трансценденцији друштва”, већ о уметности која има сложене функције у инструментализму државних и институционалних културалних политика.

Постоји ли неки актуелни покрет који би по дометима могао да се приближи светској сцени?

Данашња уметност је у својој сложености и непрегледности део глобалних капиталистичких токова – многи уметници наступају или изводе пројекте на интернационалним сценама. Свет уметности се претвара у велико некада неподношљиво а некада узбудљиво тржиште. Прелаз двадесетог у двадесети први век је један од најдраматичнијих и изузетнијих периода у историји уметности.  Али, то – истовремено – није време великих ремек-дела као у историјском модернизму, већ време суштинског прожимања уметничког, културалног и друштвеног у борби за садашњост – актуелност и присутност у свету. И то се дешава како у новим медијима тако и у извођачким уметностима, музици архитектури или филму. То је уметност у доба културе. Уметност у којој сада тражимо ефекте, атракције и афекте глобалне кризе. Другим речима, ова књига је сложена прича о историјским наративима друштва које је било перманентно у некој врсти ванредног стања. Ванредно стање нас повезује са светом у сваком тренутку и сваком моменту – а уметност је нека врста инструмента који провоцира, одсликава или одлаже нашу друштвену драму/драме.

---------------------------------------------------------

Авангарда и СФРЈ

Статус неоавангарде у комунизму посебно је занимљив? Како га видите?

Однос авангарди, неоавангарди, концептуалне уметности и постмодерне осамдесетих са идеологијом „реалног или самоуправног социјализма” представља велику тему која има многа контрадикторна лица. Та многа лица је требало истражити у свим парадоксима јер Кино клуб Београд, Битеф, Фест или уметничке праксе београдског СКЦ-а односно новосадске Трибине младих, су институције и појаве социјалистичке културе подржаване од партије и државе. Истовремено, то су били и резервати у којима се смештало све оно што није припадало локалним националним и политичким доминантним уметностима и културалним позицијама. Али, та места су била и институције неограничене мада споља надзиране „слободе”. Не треба заборавити да су поједина уметничка дела истовремено институционално подржана и институционално забрањивана – зар то није права слика двоструког статуса несврстане СФРЈ између политичког Истока и политичког Запада?