Лидери у новом повоју

Срећна Нова! Све најбоље! Здравља и весеља!

Уз овакве покличе и шапутања, изљубисмо се и изгрлисмо ових празничних дана. Пажњу су ми, овога пута, привукли пољупци и загрљаји људи – на јавним, масовним скуповима, одавде до њујоршког Тајмс сквера – који се нису познавали.

Учинило ми се да је тај излив пригодне интимизације био дубљи него обично. Доживео сам га не само као израз потребе за недостајућом спонтаном присношћу, него и као – пркос кризи, која подстиче на понашање у стилу „човек је човеку вук”. Стекао сам утисак да су, заправо, одржане – глобалне демонстрације веселости против постојећег, прилично жалосног, општег стања.

Наслућује се, чак, да су такве манифестације део новог, растућег, покрета за остваривање права на добро расположење. Израз су бар десет тежњи за хуманији, реалнији и толерантнији поредак вредности: 1. да се планета поштеди пустошења, 2. да буде више праведности у националном и интернационалном устројству, 3. да се оствари глокализација, садејство глобализације и локализације, 4. да се ефикасно сузбија корупција, 5. да партијност не превладава над професионализмом, 6. да се осигура доступност највишег нивоа здравства и образовања широким слојевима, 7. да отпуштања радника не буду пропраћена астрономским награђивањем шефова који су компаније довели до посрнућа, 8. да се профитним интересима не крше основна људска права, међу којима и слобода штампе, 9. да се зарад већег степена безбедности не скрнаве грађанске слободе, 10. да буду у потпуности уважене мањине (од имигрантских до сексуалних).

То је пуки идеализам – кажу традиционалисти, оцењујући тежње ка поменутим пожељностима као замајавање нереалностима. Али, досад владајући њихов реализам, показао се добрим делом као илузионизам који је створио највећу кризу – укупних, не само финансијских, односа после Другог светског рата.

Лидери другачијег, комплетнијег, приступа – тек су у повоју. „Неопходне су саосећајне личности које би нам помогле да живимо хуманије” – поручује шпанска новинарка и списатељица Маргарита Ривијер. У „Ел паису” додаје: „Чему богатство ако оно не омогућава да свима буде боље”, па да се, на пример, нађе и „формула да се живи (солидно) без рада ако већ нема радних места за све”. Није ваљда, наставља, будућност већине у моделу „незапосленост и гледање телевизије”.

За нови профил приоритетних кадрова залаже се и нова шефица дипломатије Европске уније Кетрин Ештон. „Потребни су нам људи који могу не само да говоре него и да слушају друге, па и да иза сцене делују као и на њој… тако да се створи мрежа најталентованијх, из свих чланица ЕУ, који ће радити у заједничком интересу”– најавила је у лондонском „Тајмсу”.

Каква је, међутим, квалификованост потребна за изазове повећане деликатности? Сада се превише ослањамо на формално, а премало на емотивно образовање – упозорава „Њујорк тајмсов” уводничар Дејвид Брукс. Каже да је емотивно образовање махом стекао слушајући (социјално акцентиране) песме Бруса Спрингстина и да је оно „много важније за постизање дугорочне среће и већег квалитета живота”.

Али – шта је срећа? Милиони зналаца и аматера су узалуд покушали да нађу јединствен одговор на то питање. Међу њима је била Керол Грејам, професорка са Универзитета Мериленд, која већ десет година одгонета ту загонетку. Да би у „Вашингтон посту” саопштила како су њена истраживања показала, уз остало, да се „срећа не може купити”, да људи „боље подносе непријатну извесност него економске и здравствене неизвeсности”… као и да „иначе врло корисна прилагодљивост може да доведе до колективног толерисања услова који су неприхватљиви по стандардима већине људи”.

Нема сагласности ни око тога шта је боље – „кад све прође”. Хроничари цитирају, тако, јунака из филма „Трећи човек” који каже: „У Италији су, за 30 година Борџија, прошли кроз ратове, убиства и крвопролића, али су произвели Микеланђела, Да Винчија и Ренесансу, док су у Швајцарској живели у братској љубави, у 500 година демократије и мира, да би произвели само сатове са оглашавањем птице кукавице”. Иронија је, наравно, претерана, а порука непрепоручљива, поготову за садашња времена, оптерећена вишком ратова, уз помањкање ренесансних духова.

Али, појављује се „нови тип политичких актера и солидарности у Латинској Америци, еколошком покрету и у сиромашним предграђима наших великих градова”– запажа из Британије тамошњи професор права Костас Дузинас. И прогнозира – „корените промене” широм света, тако да „слобода не цвета без једнакости, нити да једнакост постоји без слободе”.

Претерано? Лидери у „новом повоју”, који се – и на дочецима Нове године – увежбавају за обнову наведених веза и доброг расположења, не мисле да теже недостижном. Сматрају да је њихов циљ перспективнији од оног који су остварили други – растављањем слободе и једнакости (у могућностима), уз раст нерасположења…