Округло па на ћоше

Вала, изем ти више и кругове и ко их па измисли?! Три круга док нађем паркинг место, два круга док изаберемо председника, ко зна колико кругова (кола) док лото бубањ не искашље моју комбинацију, кружим по амбасадама покушавајући да намолим неки „шенген”... Заврте ми се, бре, у глави од те кружне свакодневице! Живот ми (нам) неодољиво подсећа на олимпијску заставу...

Елем, задржао бих се овог пута на оном, најзачаранијем, од свих кругова који су нас снашли. На оном, на који сви полажемо једнако право, а опет, нико нема права да рачуна на њега – лото, наравно.

Наиме, ту је вазда највећа излазност. За две трећине комшилука не бих знао да су живи да није биралишта и уплатних места Народне лутрије.

Овог се пута, ето погодило да су, у обе игре, на талону екстремно велики улози (Тома, Борис и два милиона евра, свеукупни наградни фонд), а последице евентуалне премије– крајње неизвесне по обичног човека.

Што се поменутих такмаца тиче, не бих се јавно изјашњавао, али ћу вам зато с особитим задовољством предочити план потрошње два милиона евра, уколико ме „то јуне муне”.

Гледао бих, првенствено, да те новце инвестирам у нешто лепо а корисно. Да будем прецизнији, отворио бих прво приватно гласачко место у Србији! Сваки други бизнис може да пропадне– избори су ипак сигуран посао.

Ако Бог да здравља и среће јуначке, за неколико година бих довољно разгранао посао да деци оставим у наслеђе успешну и развијену изборну јединицу са, чак, неколико гласачких места. Број кругова бих, наравно, сам одређивао: таман када се неко од кандидата опусти и почне да слави, цап, ’ајмо још један, да утврдимо градиво. Ко оно „гламочко глуво коло” – има сви да ми се безгласно врте у круг док не попадају...

Када се коначно заустави карусел, новоизабраног председника би правила мог, свеже пазареног устава обавезивала да крене по реду, од куће до куће и погледа у очи сваког грађана Србије. Уколико спусти поглед пре истека треће секунде (толико бих политичарима прописао као меру за утврђивање поштења), ’ајмо јопет у круг...

Наравно, остало би нешто парица од „седмице” и за куповину неког од посрнулих привредних гиганата, са „кућом” и позамашном окућницом... Чујем, кажу, почео је силан пролећни попуст, где по цени једног могу да се купе два, можда и три предузећа?

Ма, само да се дохватим тих тендерских кругова, не питам шта кошта?!

И тако, трошкарећи те виртуелне лото милионе схватих да с рукама на леђима, заправо, шеткам у круг, чекајући да дођем на ред за уплату листића. Изем ти срећу. Ако није круг онда је листић, ако није листић онда је круг. У најгорем случају и листић и круг. Изборни, лото, онај за непрописно паркирање...

Речју, „округло па на ћоше”, што изрека каже. То је можда и најправилнија дефиниција живота, данас, у земљи Србији...