И повређени се борили против буктиње

Под лименим кровом тутњао је огањ. Пламени језици „палацали” су са плафона. На четвртом спрату КБЦ „Драгиша Мишовић” било је као у гротлу. Ватра која је те вечери, 24. октобра 2009. године, избила у овој болничкој установи гутала је све пред собом. У борби с њом, како би се спасли најтежи пацијенти, повређени су Драган Стефановић (35), командир одељења у ватрогасно-спасилачком батаљону „Звездара”, и његов колега из батаљона Пеђа Таловић (30). Пликови на рукама, врату, ногама, поломљене кости шаке, нису им били препрека да се после указане лекарске помоћи врате на посао и заврше започету интервенцију.

– Када смо ми стигли екипе су већ гасиле пожар, али је кров био претворен у буктињу. Споља није изгледало тако страшно, али унутра... За седамнаест година како радим као ватрогасац, тако нешто нисам видео. Ватра на све стране, дим, чађ, као у филму. Кроз лимени кров пламен није могао напоље, па је сва врелина остала унутра – присећа се Стефановић.

Проценио да ватру неће лако угасити, спустио се спрат ниже и лекарима рекао да без панике изведу пацијенте.

– Одједном је на крову затутњало. На плафону су се указале пукотине, а кроз лежишта сијалица избијао је пламен. Рекао сам осталима да изађу, а онда и сам кренуо низ степенице. Требало ми је још два метра да дођем на сигурно, а онда се све урушило. Успео сам да стрчим, али су жар, гипсани и лимени делови плафона и крова пали по мени. Колега је прискочио и повукао ме. Наставио сам да радим и тек касније приметио пецкање – каже Стефановић.

Боље је ипак, каже, што се ово догодило њему, а не неком од других ватрогасаца.

– У екипи за коју сам одговоран било је доста младих људи, али су свој посао одрадили професионално. Најдраже ми је што у њиховим очима ниједног тренутка нисам видео страх – каже командир.

Пет минута пре него што се Драган опекао, на другом степеништу у потрази за екипом из Вождовца руку је поломио Пеђа.

– Кров је почео да се урушава, a мисмо се повлачили ка сигурном делу. Видео сам црево и закључио да горе има људи. Командир са Вождовца кренуо је за мном, али је одједном све почело да пада и део крова нам је препречио пут. Остали смо одсечени. Пошли смо кроз ватру, али од дима нисмо видели ништа. А око нас плафон гори, зидови горе, под гори... – прича Таловић.

А када су Пеђа и другови успели да се дочепају степеништа, оно се стропоштало.

– Пропали смо кроз степенице, а чланови вождовачке екипе пали су преко мене. Када смо видели да смо сви читави, кренули смо на сигурно. Да сам поломио руку приметио сам тек кад сам хтео да придржим колегу који се оклизнуо – прича Таловић.

Невероватно је, додаје он, да је осамдесет људи радило на овој интервенцији, а да су сви били као један.

– После указане помоћи и Стевке и ја смо одлучили да се због наших другара вратимо назад у КБЦ. Драган је чак остао до три сата после поноћи, а ја са завијеном руком све док ме командир није отерао. Ми, ватрогасци, нисмо само колеге, већ другари, пријaтељи и кумови. Једни у друге имамо повeрења, јер једни другима чувамо главу – истиче Таловић.

Овим храбрим младићима најважније је да нико од пацијената није повређен и да ником од њих ни на тренутак живот није био угрожен. У томе им је, напомињу, нарочито помогло особље КБЦ-а и лекари Хитне помоћи.

– И да се поново нешто слично догоди, опет бисмо урадили исто. Вратили бисмо се без обзира на све – кажу углас Драган и Пеђа.

Момци су сутрадан после интервенције отишли на различита места. Драган на свадбу, а Пеђа да ,,муку мучи” са новинарима.

– Од силних позива и батерија на мобилном ми је цркла – објашњава Таловић.

Б. Васиљевић